Francuska se predaje desnim zavodnicima
Uspon Nacionalnog fronta u Francuskoj kao da je iz nekog priručnika – sasvim po devizi: kako jednu desno ekstremnu stranku učiniti društveno prihvatljivom? Prvo mesto na regionalnim izborima je majstorija stranačke šefice Marin Le Pen. Igrati na kartu nelagode birača, ublažiti retoriku taman toliko da niko ne može pravno da te progoni, organizovati da se na skupovima maše s mnogo zastava i javno sebi dodeljivati etiketu jedinog pravog patriote.
Povratak desnih ekstremista u Europi
Sa istorijskim poređenjima uvek bi trebalo biti oprezan, ali s obzirom na istoriju Nemačke, ipak se javljaju grčevi u stomaku. Da li je Nacionalni front i da li su „Kačinjski-nacionalisti“, koji su upravo osvojili vlast u Poljskoj, slično tako opasni kao nemački fašisti tridesetih godina prošlog veka? Izgleda da nisu, ali bi potencijalno mogli da budu. Obrasci su suviše slični: izolovanje jedne društvene grupe, ksenofobija, nacionalizam kao vezivno tkivo.
U Francuskoj su muslimani proglašeni za društvene žrtvene jarce, za one koji „ugrožavaju identitet pravih Francuza“ i protiv kojih se mora boriti. To je, za sada, užasna sličnost. Ne sme se pasti na trikove Marin Le Pen. Ona nije demokrata, a njena stranka nije bezazlena, već izuzetno opasna. Njen jedini cilj je – vlast u Francuskoj.
Šta tera Francuze na političko samoubistvo?
S jedne strane frustracija francuskih birača može se razumeti. Do sada najjače stranke – socijalisti i republikanci – udaljile su se od naroda. Zbog beskrajnog niza skandala postali su neuverljivi. Postoji stvarna potreba za promenom, koju pojačava nesposobnost Fransoa Olanda da pokrene ekonomski rast i obuzda nezaposlenost. Veliki deo birača Marin Le Pen su gubitnici francuskog društva, a ona tvrdi da upravo njima daje glas.
Pritom je ekonomski program Nacionalnog fronta čista besmislica. Obećanja koja ta stranka daje su neostvariva. Zatvaranje granica prema susedima i izlazak iz Evropske unije neće proizvesti rast. Francuska koja se zatvara i neguje jučerašnje ideje nacionalnog identiteta, niti će privući investitore, niti postati veliki izvoznik. Francuski seljaci će se začuditi kad odjednom ne bude bilo subvencija iz Brisela na koje su se navikli proteklih decenija.
Niti će Nacionalni front da poveća socijalna davanja, niti će u okoštalim ekonomskim strukturama moći da stvori radna mesta za sve Francuze. Marin Le Pen neće moći da pomogne ni njen prijatelj Vladimir Putin. Za Evropsku uniju bi Fracuska kojom vladaju ekstremni desničari bila kraj: Nemačka i nekoliko susednih zemalja morali bi na kraju da se povuku u ono što bi bilo malo jezgro Evrope.
Regionalni izbori kao opomena
Marin Le Pen ima jedan cilj, a to je Jelisejska palata. Ali put do tamo je još dug i verovatno, kako bi sprečili njen trijumf, 2017. iza republikanskog kandidata stati dovoljno birača. Ishod ovih regionalnih izbora je opomena: Francuzi su postali slabi na ekstremno-desne zavodnike i nisu im jasne posledice njihove odluke na izborima. Osim toga, ovde je ponovno reč o utopiji – o ideji budućnosti kao zlatne prošlosti u kojoj su francuski muškarci bili ponosni, žene lepe, a svi zajedno svi bogati. Uz sve to se peva Marseljeza, a na vetru se vijore crveno-belo-plave zastave.
To je nestvarna idila za kojom čeznu građani koje je preopteretilo moderno doba. Stranke poput Nacionalnog fronta bude takve emocije i igraju se s njima. Da, to smo već jednom videli. Da, to je izuzetno teskobno. Nadamo se da će se Francuzi tokom predstojećih 18 meseci setiti da su oni u stvari – racionalna nacija.