Gde još vise lažna remek-dela?

Policijski inspektor Rene Aonž uveren je da nema savršenog falsifikatora. „Svi oni prave greške“, smatra Alonž koji se nalazi na čelu jedne od tri istražne grupe u Nemačkoj specijalizovane za krivotvorene umetnine. Uprkos svemu on smatra da se u zbirkama i muzejima širom sveta nalazi još „najmanje 25 umetnina“ falsifikatora Volfganga Beltračija koji od jeseni prošle godine sedi u zatvoru. „On je bio dobar zanatlija ali i on je pravio greške, pre svega stilske“, govori Alonž na rubu jedne konferencije o međunarodnom falsifikatorskom miljeu.

Još oko 30 krivotvorina

Iskusni policajac zna o čemu govori jer na kraju krajeva je upravo zbog njegove upornosti prošle godine došlo do hapšenja a na kraju i osude jedne od najuspešnijih bandi falsifikatora. Grupa oko Beltračija je tržište umetnina zavila u crno. I to ne samo zbog konkretne materijalne štete koja se procenjuje na preko 35 miliona evra nego i zbog kvarenja ugleda mnogih „poznavalaca“ koje je drski krivotvoritelj godinama opskrbljivao lažnim delima moderne umetnosti.

Tri meseca nakon presude bivšem hipiju i nesuđenom istoričaru umetnosti, kriminolozi još uvek tragaju za Beltračijevim „remek-delima“. „Polazimo od toga da je Beltrači na tržište izbacio preko 100 krivotvorina. Dosad je otkriveno oko sedamdesetak“, kaže Alonž. Nedavno je u Japanu otkriveno novo delo iz radionice „falsifikatora stoleća“.

Daleko od očiju javnosti

Beltrači je zajedno s tri saradnika, od kojih je jedan njegova supruga, prošle godine u Kelnu osuđen na šest godina zatvora. On je godinama sistematski na tržište izbacivao izmišljena dela poznatih umetnika prve polovine 20. veka poput Maksa Ernsta ili Maksa Pekštajna. Svoje znanje (Beltrači je studirao istoriju umetnosti) vešti falsifikator je iskoristio za „podmazivanje“ tržišta.

Naime sve prodate slike su kupcima bile predstavljane kao deo jedne privatne kolekcije koja dotad nije bila dostupna javnosti. „Zaboravljena“ dela velikih majstora su tako poslednjih godina visila po zidovima mnogih poznatih muzeja i privatnih zbirki širom SAD, Francuske i Holandije.

Alonž kritikuje praksu tzv. procena iz usluge, između dve interesne strane te preporučuje stručno mišljenje iz više izvora. Kriminalistima doduše u međuvremenu na raspolaganju stoje metode za otkrivanje falsifikata (poput utvrđivanja starosti okvira ili tragova naknadne obrade) ali bolja kontrola prilikom kupovine je nužna. Ali problem često predstavlja činjenica da se mnoge transakcije drže podalje od očiju javnosti a prevareni kasnije često oklevaju s izlaskom u javnost kako ne bi narušili svoj kolekcionarski ili galeristički ugled.

Autor: Nenad Krajcer (dpa)
Odg. urednik: Nemanja Rujević