Generacije razmaženih

U novoj knjizi „Nestajanje odraslog Amerikanca" (The Vanishing American Adult) američki senator Ben Sas pod lupu stavlja mlade u svojoj zemlji i otkriva začuđujuće mnogo bezbrižnih mladih ljudi koji nisu u stanju da se nose sa životom. I u Nemačkoj stručnjaci sa zabrinutošću govore o sličnom trendu.

DW: U knjizi „Zamka razmaženosti" objavljenoj početkom milenijuma, Vi kažete da su mladi u Nemačkoj nezreli i razmaženi. Šta se od tada promenilo?

Albert Vunš: Od pre dvadeset godina primećujemo da se deci sve manje ukazuje na ozbiljnost života. Deca i mladi su praktično pošteđeni tih tema, ali kasnije, kada počne stvarni život, mnogi imaju probleme sa snalaženjem. O tome pišem kao koautor u novoj knjizi (Molim Vas, gde je Stenford?) jer su pretpostavke za uspešno studiranje takođe dovedene u pitanje.

Šta roditelji rade pogrešno?

Roditelji izbegavaju konflikte, ne zauzimaju čvrst stav iz straha da bi mogli da postanu isuviše autoritarni. Mnogi imaju strah da budu autoritet, što bi mi svi kao odrasli trebalo da budemo! Roditelji se danas više orijentišu prema svojoj deci, nego što se deca orijentišu prema njima.

Šta to mnogi mladi ljudi danas ne umeju, a zapravo bi trebalo da se podrazumeva?

Nemaju istrajnost i hoće što je moguće više uživanja. Brzo odustaju: od matematike, muzike, stranih jezika, prirodnih nauka, u sportu. Deca su sve više „ušuškana", stalno se gleda da im se olakša put. U trenutku kada treba da savladaju određene izazove, nedostaje im snaga. Želja i sposobnost su odlučujuće kvalifikacije za učenje.

Da li to podjednako važi za dečake i devojčice?

Možda malo više za dečake. Devojčice imaju drugu vrstu ponašanja, nešto su istrajnije u učenju.

Kada mladi ljudi napuste sigurnu porodičnu kuću suočavaju se sa pravim teškoćama?

Mnogi i dalje žive kod roditelja, ali kada se odsele ne nastupa odmah borba, već je primetno odustajanje. Od mojih studenata znam da postoje tri glavna problema kada se mladi isele iz roditeljske kuće: frižider ne može da se napuni sam, đubre ne nestaje samo od sebe, i veš se ne pere sam. Takođe nemaju predstavu o cenama, ni iskustvo sa odlaskom u kupovinu. Prekid studija, depresije: često je to veoma težak put. Istraživanja su pokazala da u Nemačkoj od 25 do 33 odsto mladih prekida studiranje.

Ali starije generacije uvek kritikuju mlađe, zar ne?

Da, naravno i to je neophodan proces. Kada su starije generacije u klinču sa mlađima, stariji moraju da se pitaju da li je to samo zato što su stariji ili mogu nešto važno da prenesu mladima? Ukoliko se radi o pozitivnom sporu onda je to dobro za društvo. Ukoliko se mladi konstantno orijentišu samo na svoje vršnjake, onda nema razmene iskustva između starih i mladih. To vodi ka još većem jazu između starih i mladih.

Dakle večita adolescencija?

Mladi su danas i veoma neodlučni. Kada ih neko pozove da se vide, kažu videću. Ne donose odluke i tako sve opcije ostaju otvorene. Ali tako se ne ide kroz život. Ukoliko se nove opcije stalno drže otvorene, to što se tog trenutka radi ne može da se završi kako treba. Jer, za uspeh je neophodna potpuna koncentracija na cilj. Pritom ti maldi ljudi misle da su svoji i sposobni za život. Percepcija sebe i precepcija od strane drugih se veoma razilaze.

Šta bi roditelji trebalo da menjaju?

Roditelji bi morali da znaju da je današnje pluralističko društvo izloženo brojnih spoljnim uticajima i da svoju roditeljsku dužnost moraju ozbiljno da shvate. O tome moraju da vode računa! Deca bi ranije morala da budu suočena sa ozbiljnošću života. Moraju da shvate da novac mora da se zaradi pre nego što se potroši, da ne mogu dane da provode bez ikakvog plana, da život funkcioniše po principu uzimanja i davanja.

Dr. Albert Vunš je psiholog, socijalni radnik i pedagog. Predaje na Fakultetu za ekonomiju i menadžment (FOM) u Esen/Nojsu, na Filozofskom fakultetu u Diseldorfu i ima svoje psihološko savetovalište. On je takođe otac i deda.