Gerhard Rihter, umetnik: bogat, slavan i skroman
9. februar 2022.Gerhard Rihter bi mogao da se šeta Kelnom u kojem živi već decenijama, a da ga niko ne prepozna. Toliko je neupadljiv taj muškarac niskog rasta, koji nosi bradu i okrugle naočare. Ali, ono što upada u oči je njegov nemirni, prodoran i ispitivački pogled.
Likovni kritičari ga opisuju kao „Pikasa 21. veka“. Taj Nemac i jeste jedan od najuspešnijih savremenih umetnika. Njegova dela su u najvažnijim svetskim muzejima. Radovi sa njegovim potpisom postižu rekordne sume na tržištu umetnosti. Svet ga je obasuo umetničkim nagradama.
Ali Rihteru je s Pikasom, pionirom moderne umetnosti u 20. veku, zajednička samo - slava. Rihter doduše takođe voli žene, ali za razliku od slavnog Španca, Rihter se kloni očiju javnosti. Jedva daje intervjue i retko se pojavljuje na mestima na kojima se okuplja glamurozni svet umetnosti.
„Čitava umetnička scena je džinovski teatar duhovne bede, laži, prevare, izopačenosti, jada, gluposti, besmisla, drskosti“, rekao je Rihter jednom u intervjuu za nedeljnik „Cajt“.
Za razliku od Pikasa, Rihter nije svoju biografiju učinio merom svoje umetnosti. Naprotiv, kako je Rihterov biograf Ditmar Elger naglasio u intervjuu za DW: „Gerhard Rihter je uvek poricao da je slikao privatni život.“
Ali, osim slave, Rihter ipak ima još nešto zajedničko sa Pikasom: stilski se neprestano razvijao. To je već bio slučaj sa njegovim ranim pop art slikama i njegovim prvim pokušajima apstraktnog ekspresionizma ranih 60-ih, koje je proglasio „kapitalističkim realizmom“. Tako je Rihter nazvao svoj ironičan i prema potrošačkom društvu kritički odgovor na zvaničnu doktrinu umetnosti bivšeg DDR-a, „socijalistički realizam“.
Poreklom iz prestonice Saksonije
Rihter je rođen u prestonici Saksonije Drezdenu, 9. februara 1932. kao sin knjižarke i profesora matematike u srednjoj školi. Pohađa komercijalnu školu i večernji kurs slikarstva. Zatim se u Citauu obučava za slikara reklamnih natpisa i u tamošnjem pozorištu pomaže kao slikar za scenografije.
Sa 17 godina je odlučio da bude profesionalni umetnik, ali prvi pokušaj da upiše Likovnu akademiju nije uspeo. Prvo je morao da se dokaže kao slikar u preduzeću koje je bilo u rukama partije i koje je u DDR-u imalo monopol za oglašavanje, pre nego što mu je dozvoljeno da počne studije u Drezdenu.
Rihter na svojoj veb stranici primećuje da su to bile „formativne godine“ za njega:
„Ali velika tradicija nemačkog slikarstva preneta mi je na veoma iskrivljen način, prvo time što su nas učili da ideološki razmatramo umetnost i zatim kroz aktuelne koncepte moderne umetnosti koji su do nas sa Zapada stizali manje-više deformisani.“
Rihter je završio studije 1956. velikim muralom u Nemačkom muzeju higijene u Drezdenu.
Mural je prefarban pošto je Rihter pobegao na Zapad u Diseldorf, februara 1961. nekoliko meseci pre nego što nastao zid koji je podelio Nemačku.
Diseldorf i Keln
Ubrzo potom 1962. Rihter je započeo svoj „Atlas“, u koji unosio isečke iz novina, fotografije, skice, studije boja, pejzaže, portrete, mrtve prirode, istorijsku građu i kolaže. To je svojevrsni arhiv motiva koji je decenijama koristio i koji je 1997. bio izložen na Documenta X u Kaselu.
Rihter je u Diseldorfu upisao Državnu umetničku akademiju kod neformalnog slikara Karla-Ota Geca. Nepunih deset godina kasnije i sam je tamo postao profesor. Rihter se 1983. seli u Keln.
Slikao je pejzaže u romantičarskoj tradiciji, oblake i morske pejzaže. Nastajale su mrtve prirode i portreti. Rihter je figurativno slikarstvo preneo u doba fotografije i stalno menjao stil - ponekad fotorealistični prikazi prirode ili zamućene slike, ponekad objekti od stakla i ogledala, instalacije ili čak orgije boja na zidu.
„Nemam program, ni stil, ni misiju“
Stalna promena stila postala je zaštitni znak njegove umetnosti. U novom milenijumu, Rihter uglavnom slika apstraktno
„Nemam nikakve namere, ne sledim nikakav sistem, ni pravac. Nemam program, ni stil, ni misiju“, formulisao je 1966. Rihter svoj umetnički koncept.
To je teško poverovati. Retko ko je tako precizno istraživao mogućnosti slikarstva kao Gerhard Rihter. Na kraju je uspeo u onome u šta svet umetnosti više nije verovao:
„Rihter je spasio slikarstvo za 21. vek. Već više puta smo imali situaciju da je slikarstvo u naletu drugih tehnika proglašavano mrtvim. Rihter je svojim radovima prema medijskim motivima pronašao formu da unapredi slikarstvo u vremenu kada svi veruju da se više ne može slikati“, rekao je za DW Ditmar Elger, biograf Rihtera. Elger je na čelu Arhiva Gerharda Rihtera u okviru Državne umetničke zbirke u Drezdenu.
Nagrade i novac
Rihter je dobio brojne nagrade, uključujući Kajzering u Goslaru (1988) i Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu (1997). Moma u Njujorku je 2002. njemu u čast napravila opsežnu retrospektivu: „Četrdeset godina slikarstva“.
Rihterovi radovi redovno postižu ogromne cene na aukcijama, postaju objekti za špekulacije. Na rang listi Kunstkompass, Rihter je skoro 20 godina neprikosnoveni lider, kao najskuplji slikar.
Umetnik se odavno oseća neprijatno zbog svog materijalnog uspeha: „Postoji potpuna nesrazmera između vrednosti i relevantnosti umetnosti i ovih suludih cena koje se plaćaju za nju“, rekao je 2005. za „Špigel". „Mendžer magazin“ procenjuje Rihterovo bogatstvo 2019. na 700 miliona evra. Time je na 230. mestu među „1.001 najbogatijim Nemcem“.
Široj publici postao je poznat po slikanim portetima poznatih ličnosti koji izgledaju identično kao fotografije. O njegovoj slici Ema, akt na stepenicama, Bernard Šlink (autor uspešno ekranizovane knjige Čitač) napisao je knjigu.
A 2018. kada se pojavio film „Delo bez autora“, po Rihterovoj biografiji, reditelja Florijana Henkela fon Donersmarka - umetnik se distancirao od produkcije rekavši da je u toj drami njegova životna priča zloupotrebljena. Ipak, film bio hit, barem u Nemačkoj.
„Skoro sve je slučajnost“
„Fasciniraju me slučajnosti“, priznao je jednom prilikom Gerhard Rihter. „Skoro sve je slučajnost: kakvi smo, zašto nisam rođen u Africi, nego ovde - sve je slučajnost“, rekao je Rihter u video intervjuu sa kustosom danskog Muzeja moderne umetnosti Luizijana.
Tako je jednom kompjuteru 2007. prepustio dizajn poznatog prozora u Kelnskoj katedrali: apstraktni motiv čine više od 11.000 obojenih kvadrata. To delo je višestruko i nedokučivo kao i celokupno delo ovog umetnika.
Sredinom septembra 2020. zavšena su tri prozora u manastiru Toli u Zarlandu. Gerhard Rihter je rekao da je to njegovo poslednje veliko delo, registrovano pod brojem 957.
Umetnička i privatna zaostavština
Odavno je počela trka za njegovom umetničkom zaostavštinom. Drezden, rodni grad, trudi se da je dobije, baš kao i Keln grad u kojem živi već skoro 40 godina.
Ipak, najbolje karte ima Stara nacionalna galerija u Berlinu. Rihter joj je 2021. prepustio oko 100 radova, kao trajnu pozajmicu, uključujući i njegov četvorodelni ciklus Birkenau, koji je zasnovan na fotografijama jevrejskog zatvorenika u logoru smrti Aušvic-Birkenau.
Povodom 90. rođendana Biblioteka umetnosti u Novoj nacionalnoj galeriji prvi put prikazuje umetničke knjige Gerharda Rihtera na velikoj izložbi. Čak i ako njegov neupadljiv izgled ne nagoveštava zvezdu – umetnik Gerhard Rihter, koji je došao iz Istočne Nemačke, a sazreo u Zapadnoj Nemačkoj, postao je pannemački umetnik sa svetskom slavom.
Gerhard Rihter ima četvoro dece iz tri braka. Brak sa sa prvom suprugom Emom, s kojom je pobegao iz Drezedna i 1966. u Berlinu dobio ćerku Babet (Beti) razveden je 1982. Iste godine Rihter se oženio vajarkom Izom Genzken, svojom najboljom studentkinjom. Brak se završio razvodom 1994.
Od 1995. Rihter je u trećem braku oženjen slikarkom Sabinom Moric (1969.), poslednjom studentkinjom koju je primio pre odlaska u penziju. Par ima troje dece: ćerku Elu Mariju 1996, i sinove Morica 1995. i Teodora 2006.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.