Golgota migranata na Vučjaku
Golgota migranata na brdu Vučjak kod Bihaća izgleda da nikoga ne interesuje. Nesrećnim ljudima, osim institucionalnih briga, nedostaju hrana, lekovi, lekari, struja, toaleti... Među njima ima i dece.
Posledica nedelovanja
Pritisak je 18 meseci postepeno rastao da bi u petak 14. juna došlo do kulminacije. Pored kampa Međunarodne organizacije za migracije (IOM) kod Bihaća na jednoj livadi je kampovalo 500 osoba. IOM ih nije registrovao, tako da nisu mogli da dobiju nikakvu hranu niti pomoć. U popodnevnim satima stigli su policijski autobusi i ti ljudi su pozvani da se ukrcaju.
Transport
U Bihaću procenjuju da tu boravi šest do osam hiljada migranata, što je kao 20 odsto tamošnjeg stanovništva. Kampovi su premali da ih sve prime i mnogi borave u napuštenim kućama. Takođe, svakodnevno se priča o provalama. Ispred vrtića je došlo do ubadanja nožem. Proširila se nesigurnost, podstaknuta društvenim mrežama. Autobusi su se zaustavili 10 kilometara izvan grada na makadamskom putu.
Dolazak na Vučjak
Ovo mesto je tokom više decenija služilo za odlaganje gradskog smeća. Preko smetlišta je samo navučen sloj zemlje. Stanovnici pričaju da se tu sve češće pojavljuju gasovi iz deponije, poput metana. Granica EU odatle je udaljena samo pet kilometara, a između su minska polja. Tu postoje samo smrad, tri šatora i rezervoari za pitku vodu. Nema toaleta, tuševa, struje, kao ni bolničara.
Abdul Rahim Bilal
Istovaren je iz policijskog kombija. Zadrhtao je, vrisnuo od bola i s njim više nije moglo da se razgovara. Ubrzo potom ležao je u prljavštini držeći ruke u predelu slepog crijeva. Autobus je krenuo. Nakon energične reakcije jedan policajac pozvao je hitnu pomoć. Trebalo joj je pola sata da dođe. Tri dana kasnije, prema informacijama iz bolnice, Abdul Rahim Bilal je otpušten.
800 ljudi na deponiji
U toku samo nekoliko dana policija je sve više migranata dovozila na Vučjak. Hvatala ih je svuda po gradu, u sporednim ulicama, na železničkim šinama, svuda. U gradu se sada može videti samo mali broj migranata. Mnogi „Bišćani“ samtraju da su ih napustili i EU i vlada u Sarajevu. „Sami sebi smo morali da pomognemo“, kažu oni.
Hleb i supa
Većina ovih mladića dolazi iz Avganistana, Pakistana i Sirije. Zatim slede Indija, Egipat i Gaza. Ovde gore, oni od lokalnog Crvenog krsta dva puta dnevno dobijaju hljeb i supu. Predstavnici IOM su dolazili ovde u belom Dačija Dasteru. Nisu uradili ništa.
Crveni krst se nada pomoći
Saradnici lokalnog Crvenog krsta u Bihaću kažu da za zbrinjavanje izbeglica ili za kupovinu sanitetskih sredstava ne dobijaju novac od vlade u Sarajevu ili IOM. Zbog toga je pre nekoliko dana upućen poziv građanima Bihaća sa molbom da doniraju hranu.
Ratne priče
Neki migranti sa Vučjaka su deset nedelja na putu ka Evropi, a neki čak tri godine. Oni pričaju o ratu u Siriji, terorističkim napadima i policijskoj samovolji u Pakistanu i raketama ispaljenim na Gazu. „Da je bilo moguće živeti u našoj zemlji, ne bismo sada bili ovde“.
Nema više snage
Džuma Al Hamid u Siriji je bio u jednom od Asadovih zatvora. On dolazi iz okoline Idliba. Na putu je već tri godine, godinu dana proveo je na Lezbosu u kampu Moria. „Ne mogu više“, kaže 26-godišnjak. „Želim da samo da živim u kući, ništa više. Ovde se bojim. Bojim se policije, kao i kriminalaca ovde gore.“ Krijumčari traže 3.000 evra. On ih nema.
This ist not a camp…
Oni žele da ih čuju. Ovo je njihov vapaj. Zbog toga sam sa sobom poneo papir i olovku. Jedna gospođa iz jedne francuske organizacije za ljudska prava, napisala je ovo umesto njih. Očajnički pokušaj da dobiju pomoć.
Bez prava
Hasan Ali deportovan je na Vučjak, iako ga je IOM registrovao kao migranta i dobio je mesto u kampu „Bira“. On kaže: „Policija me uhapsila u gradu. Kad sam im pokazao svoju IOM-karticu i rekao da sam smešten u ’Biri’, rekli su mi da će me udariti ako to još jednom ponovim. Potom su me doveli ovde. Zašto? Ne znam.“
Jesti u prljavštini
Hrana Crvenog krsta sastoji se od dve oskudne supe dnevno. Ovde nema struje, nema toaleta, nema tuševa i ne postoji mogućnost da se opere odeća. Gotovo svi imaju osip, raščešane delom gnojne rane, krvava stopala i noge. Ovde nema lekara. Bolničari Crvenog krsta kažu da nemaju dovoljno materijala za brigu o tim ljudima.
Dete na smetlištu
Najmlađi migrant u kampu ima 12 godina. On zapravo pripada kampu „Bira“ ili jednom od hotela u kome su smešteni žene i deca. Policija ga je takođe pokupila u gradu i dovela na Vučjak. On poseduje samo ono što ima na sebi. Strategija preplavljenog grada Bihaća je jasna: „Nestanite odavde“. Krivci za to su odgovorni u EU i Sarajevu.
EU sve zna
Evropska unija ne može da kaže da nije ništa znala. Dvojica vojnika EUFOR-a bila su na Vučjaku i sve su videla. Oni će o tome obavestiti svoje glavno sedište. Ova situacija veoma podseća na rat u Bosni i Hercegovini. Bihać je bio „zaštićena zona UN“, ali samo na papiru. Tada su ovde boravili posmatrači UN. Oni nisu uradili ništa. Isto kao i EUFOR danas.