1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Mediji

Gordana Igrić: Pravo građanina da zna

10. oktobar 2016.

Šefica istraživačke novinarske mreže BIRN Gordana Igrić bila je u najužem izboru za nagradu „Vaclav Havel“ koju je danas (10.10.) dodelio Savet Evrope. Tim povodom smo razgovarali sa njom.

https://p.dw.com/p/2R3v2
Gordana Igric
Foto: Medija centar Beograd

Dobitnica ovogodišnje nagrade „Vaclav Havel“ je 23-godišnja Nadia Murad koja je bila u zatočeništvu Islamske države. Ova Jezidkinja je nakon bega u Nemačkoj pokrenula program pomoći onima koji sa njom dele slično iskustvo i glasno se bori protiv porobljavanja njenih sunarodnica na severu Iraka. U najužem izboru bila je i Gordana Igrić, šefica regtionalne istraživačke mreže BIRN sa kojom smo razgovarali povodom nominacije:

DW: Kakvo značenje za Vas ima činjenica da ste u takvom društvu na evropskom nivou?

Gordana Igrić: Moram da priznam da me ovo nominovanje zaista zateklo, jer na neki način je Balkan već izvesno vreme izvan nekih glavnih medijskih tokova, a ovaj moj rad već toliko dugo traje da sam već zaboravila da to izvan Balkana uopšte neko primećuje. Inače, i na Balkanu kada se bavite menadžmentom ili samo editovanjem, nekako ste više uključeni u tekst, u internet, a mnogo manje srećete ljude koji baš vaš rad lično poštuju. Tako da to jeste bilo veliko iznenađenje i za mene, ali to znači na neki način poruku da ljudska prava na Balkanu nisu zaboravljena i da medijske slobode na Balkanu nisu zaboravljene. A to je ono za šta sam se ja uvek zalagala.

Kada se osvrnete na različite stanice svoje biografije, kada je bilo najteže?

Najteže je bilo tokom ratova devedesetih, kada sam, prvo kao novinar, a onda i kao aktivista za ljudska prava, odlazila na teren i intervjuisala žrtve ratnih dešavanja. To je zaista bilo najteže – razgovarati sa ljudima koji su izgubili decu pola sata pre nego što ćete stići do njih, videti ih na njihovim zgarištima... To je tema koja mene i dalje duboko uznemirava. Prosto se plašim da se setim i da se vratim u to vreme.

Što se tiče medijskih sloboda, ja bih rekla da sam tada kao novinar imala više slobode da objavim i objavljivala sam tekstove u regiji koja je tada bila zahvaćena ratom i u glavnim medijima o tome šta se dešavalo u tom ratu sa civilima, dok je sada mnogo, mnogo teže probiti se sa nekim istraživačkim tekstom u glavne medije koji su kontrolisani.

Šta je Vaš najveći uspeh?

Mislim da je moj najveći uspeh ovo što sam uradila sa kolegama iz BIRN-a. Mi smo krenuli kao mala grupa od pet žena, praktično, u vreme kada su sećanja na rat i etničke sukobe bila tako sveža, devehiljaditih. Uspeli smo da napravimo sada tako moćnu organizaciju u tolikom broju zemalja na Balkanu. Stalno idemo sa nekim novim istraživačkim tekstovima, sa novim idejama, treninzima. Mislim da je BIRN moj najveći uspeh. On nije samo moj, već je i uspeh mojih kolega.

Šta trenutno radi ta investigativna mreža i u kojem pravcu će se razvijati?

Mi se zapravo bavimo medijskim razvojem, ali u suštini u ovoj mreži svakome srce kuca za dobar istraživački tekst. To je naš pokušaj da savladamo razne političke otpore. Pa, ako bih smela da kažem, nekada i hipokriziju međunarodne zajednice koja se sve više plaši da stane iza takvih tekstova i medijskih sloboda. Mi mislimo da su dobri istraživački tekstovi koji stižu do građana ono za šta treba da se borimo i ubuduće.

Kako procenjujete stanje medijskih sloboda u Srbiji i u regionu?

Regionalno postoje male razlike, od anarhičnog stanja koje postoji u Bosni i Hercegovini, do vrlo kontrolisanog medijskog tržišta u Srbiji i Makedoniji. Mislim da su nam slobode sve manje, a da u ovom trenutku postoji čitava armija novinara koja je, ucenjena životnim okolnostima, prihvatila da odustane od osnovnih etičkih principa novinarstva – da služe javnosti. To je jako teško gledati, a isto tako teško je i suditi, jer su nam kolege u vrlo teškim okolnostima, ucenjene, životno pre svega finansijski ugrožene.

Postoji i osećaj razočaranosti u promene dvehiljaditih posle pada Miloševića, one nisu donele ono čemu su se svi nadali pa vlada jedno opšte razočaranje i prihvatanje situacije takva kakva jeste. S druge strane osim problema koji mediji imaju u celom svetu ovde postoji i problem da tržište nije zaista tržište. Postoji preveliki broj tih medijskih proizvoda, a jako mali kolač koji se deli. I jasno je onda da se preživljava ako si poslušan.

Da li je moguć razvoj u pravcu ozbiljnije finansiranog i nezavisnog novinarstva?

Malo je prostora bilo gde za ozbiljno novinarstvo jer su se svi suočili sa činjenicom da ozbiljan istraživački novinarski rad košta. Menadžeri nisu našli način kako da to naplate od publike. Svuda u svetu, a kod nas se to naročito oseća, zatvorile su se mogućnosti da postoje istraživački timovi koji imaju dovoljno novca i dovoljno podrške svojih redakcija da mogu da se bave mesecima jednom temom. Tako su se istraživački novinari preselili iz mejnstrim medijskog prostora u nevladin sektor, u te centre za istraživačko novinarstvo, i svi pokušavaju kroz razne vrste donacija da održe u životu tu vrstu ozbiljnih tekstova koje možete da uradite samo ako imate dovoljno vremena. A to znači i para.

Za takvu podelu, po kojoj je ozbiljan istraživački rad praktično isteran iz dnevnih redakcija, plaća cenu naše građanstvo. Ono samo povremeno može da pročita neki istraživački tekst, često tek na internetu. Glavni mediji se ne usuđuju da citiraju takve tekstove da ih vlast ne bi kaznila. Tako da imamo dve paralelne strukture, jednu koja živi na internetu, koja pokušava da opstane i radi tekstove koji dopiru do određenog broja ljudi koji koriste internet. I imamo glavne medije, tabloide, koji su u rukama vlasti i moćnika i koji šire čistu propagandu jer rade za vlast. Tako da je situacija teška, veliko je pitanje da li će istraživačko novinarstvo moći da se vrati u redakcije. Nisam veliki optimista.

Na koji način je investigativno novinarstvo povezano sa osnovnim pravima čoveka?

Osnovno pravo čoveka je da bude informisan. A uloga novinara je da njegov posao služi javnosti. To je ta kopča. A istraživačko novinarstvo na neki način radi monitoring zloupotreba. Da nema sistematskog praćenja zloupotreba u raznim oblastima društva – od kršenja ljudskih prava do tendera, korupcije – do građanina ne bi stiglo apsolutno ništa. Njegovo pravo je da zna, da bi sutra eventualno mogao da interveniše u demokratskom smislu, bilo da se vrši pritisak na vlast da se takve stvari ne dešavaju, bilo da kazni one koji učestvuju u zloupotrebama na izborima. To je ta veza između istraživačkog novinara, bilo kojeg novinara, i građanina.

U Srbiji vlast pravi izložbu „Necenzurisane laži“ na kojima u holu ističe Vaše izjave.

Ovde, u Srbiji jeste jedna vrlo specifična atmosfera. Zapravo, svako ko kritikuje nešto što se dešava u državi biva viđen kao neprijatelj koji podriva reforme, koji podriva našeg „vođu“. Zato je očekivano da budemo zastupljeni na toj izložbi, koja je sama po sebi postala apsurdna jer je konačno neko mogao da vidi ili čuje koju kritičnu reč, jer se naša kritična reč inače ne čuje u samim medijima. Inače, može da se kaže da se u nedostatku boljih tema za edukaciju, ovom izložbom edukuje Srbija u tome – ko su neprijatelji Srbije.

Ono što mora da se kaže jeste da nismo ni svesni do koje mere se pojedinci koji napišu nešto kritično izlažu opasnosti. Imamo kolege u BIRN-u koji primaju preteća pisma. Radili smo i jedan tekst o tome kako žive ljudi koje nazivaju „stranim plaćenicima“ ili ljudima koji navodno rade protiv Srbije, jer su njihovi lični životi kao i životi njihovih porodica, poprilično uznemireni.