„Govorili su mi da sam lud“
4. mart 2019.
Tmuran i kišan februarski dan u Bihaću. Pred zgradom dečijeg odeljenja bolnice stoji Dirk Planert, nemački novinar i humanitarac, koji se sada, prvi put nakon završetka rata, vratio u Bosnu i Hercegovinu. Neraskidivo je povezan sa ovim gradom i njegovim ljudima. Govori da su veze koje nastaju u vremenu ratnog ludila univerzalne i razumljive samo onima koji su doživeli rat.
Preko dvadeset godina je trebalo da prođe da Dirk skupi snagu i vrati se na mesto koje je često posećivao tokom rata. Vriska i dečiji plač koje je čuo ovde u bolnici dugo vremena su ga posećivali u noćnim morama.
„Ovo je jedan od najvažnijih momenata u mom životu. Imam osećaj da sam se oslobodio ogromnog tereta“, započinje drhtavim glasom. Ovaj Nemac, kada mu je bilo svega 25 godina, nije mogao mirno da posmatra patnje stanovnika Balkana i došao je u samo žarište rata. Desetine konvoja pomoći dostavio je sa svojom ekipom u tada opkoljeni Bihać, ali i u druge gradove.
Kako je počelo
„U BiH se događao rat i čitav svet nije činio ništa. Dopustili su da ljudi u BiH umiru i meni je to bilo neshvatljivo. Možete se tada nervirati, biti ljuti na politiku ili UN, ali s druge strane, možete učiniti i nešto korisno. Mogao sam ostati na fakultetu i ne činiti ništa, ali bio je rat i to hiljadu kilometara od mog rodnog grada. Morao sam da učinim nešto“, priča Planert za DW.
„Organizovali smo prvi konvoj i posetili Gospić. Kada sam predavao paket sa pomoći jednoj baki ona je kleknula i počela da mi ljubi noge. Bio sam užasno posramljen. U tom momentu shvatam da neće biti samo jedan konvoj i da se ne vraćam na univerzitet, nego ću dati sve od sebe da pomognem ljudima u nevolji“, priseća se on.
Humanitarnu pomoć je počeo da prikuplja sam, a već za pola godine priključilo se 400 ljudi iz 32 nemačka grada. Sakupljali su novac, hranu, odeću i lekove. U prvih pola godine uspeli su da pošalju 19 velikih kamiona pomoći, koje su nakon toga prestali da broje.
„Moja mama je želela da ne idem u ratne zone i da se vratim na fakultet, ali sam je podsetio na nešto što mi je baka pričala. Rekao sam joj tada: 'Mama, i ti si sa tri godine bila izbeglica i bila si gladna i vrlo dobro znaš kako je ljudima u ratu'“, priča Dirk. „Ljudi su mi govorili da sam lud što se upuštam u rizik i idem na mesta gde se vodi rat i gde ljudi ginu.“
Seća se prelaska prvog ček pointa i linije razdvajanja u blizini Karlovca na putu prema Bihaću. Vrebali su snajperi i mine. Sve duž puta bilo je razrušeno, ali najteže je bilo u opkoljenoj bihaćkoj enklavi. Dirk se priseća kako su za njega najlepši trenuci bili oni kada bi konvoj ušao u grad i kada bi im veliki broj ljudi trčao u susret. Tada je bio sretan zbog tih ljudi, ali i jer je sam preživeo još jedan put.
„U očima ljudi tada ste mogli videti strah od smrti. Kada smo u februaru 1994. bili u Bihaću, dnevno je padalo 2.000 granata. Za trinaest dana, koliko smo tu boravili, palo je preko 26.000 granata. Nije bilo hrane, struje, vode.. Ljudi su bili gladni i iscrpljeni... Zvukove sam dugo pamtio. Plač ranjene dece u bolnici mi se dugo vremena javljao u noćnim morama“, dodaje Planert.
Seća se kako bi pre odlaska na spavanje u ratnom Bihaću osluškivao otkucaje sopstvenog srca ili rukama doticao telo da se uveri da je i dalje živ i u jednom komadu.
„Mali Švabo“ velikog srca
Planert je sa svojim timom ubrzo stekao brojne simpatije, a i stanovnicima je bilo drago što neko brine o njima. U gradu na Uni bili su izuzetno popularni, a građani su im i danas veoma zahvalni. Nemoguće je sa Dirkom proći ulicama Bihaća, a da pri tome desetine građana ne priđu sa željom da se pozdrave i zahvale, iako su prošle 23 godine od kada je poslednji put bio ovde.
Uz veliki rizik oni su uspeli da iz bihaćkog ratnog grotla izvuku i nekoliko mališana. Među njima je bio i mali Alen koji je tri godine proveo u Nemačkoj kod Dirkove porodice, baš kao da je njen član. Školovao se u Nemačkoj, vratio u BiH i danas je uspešan čovek.
Tokom rata Dirk je dobio nadimak „Mali Švabo“ te uz smeh pojašnjava: „Ljudima iz Hrvatske i BiH je bilo teško ili mrsko da pamte nemačka imena, pa bi oni sebi pojednostavili i tako su me prozvali Mali Švabo. I ostade tako.“
„Nakon rata u BiH vratio sam se u Nemačku, dobio kćerku, starao se o porodici, našao posao i vodio normalan život. S jedne strane sećanja iz rata, s druge moja porodica. Kao pakao i raj. Bilo je isuviše bolno da bih se vratio i moralo je da prođe određeno vreme“, kaže Dirk.
Ali danas je tu, u Bihaću. Posećuje mesta na kojima je bio tokom rata, sastaje se sa prijateljima i poznanicima, vraćaju mu se sećanja, dokumentuje i fotografiše. I dok to radi, usput stalno puši. Oseća se da je nervozan.
„Sreo sam mnogo ljudi koje poznajem još iz vremena rata i bilo ih je lepo videti. Dosta toga se promenilo i kao da sam došao u drugi svet. Danas Bihać izgleda mnogo lepše, ali je najlepše to što su dobro ljudi koje poznajem iz vremena rata i što ovde vlada mir“, zadovoljno kaže Dirk.
Danas ne mora kao u ratu da vozi kao lud ulicama grada izbegavajući smrt niti da traži zaklon nakon svakog jačeg zvuka. Danas su u Bihaću problemi drugačiji, a Dirk ih je svestan. Danas ljudi nemaju posla, mladi odlaze. Ali Dirk kaže da će se još mnogo puta vratiti.