„Gubite se svi“
2. oktobar 2017.
Katalonski premijer Karles Pudžemon sada ima slike koje su mu trebale kako bi ojačao pokret za nezavisnost: snage reda silom izvlače starce s birališta, nadmoćna policijska sila stupa protiv golorukih građana koji ne kriju svoja lica, žandarmi otimaju glasačke kutije iz ruku građana koji su samo hteli da ostvare svoje „pravo“.
Španski premijer Marijano Rahoj je uvek iznova ponavljao kako je Vrhovni sud referendum proglasio nevažećim pa referendum nije smeo biti ni održan. Za svoju nakanu da „brani pravnu državu“ imao je podršku najvažnijih evropskih saveznika. Lako je moguće da će ove užasne slike i prizori iz Katalonije koji se teško mogu podvesti pod evropsku demokratiju podršku pretvoriti u stravu i odbijanje.
Kao što se moglo očekivati, obe strane se međusobno optužuju za nasilje koje se dogodilo tog dana. Po španskom pravosuđu, referendum je bio ilegalan. Pristalice nezavisnosti Katalonije su ipak odlučile da održe referendum, iako je bilo sasvim jasno da neće ispunjavati međunarodne standarde. Nije, recimo, bilo priznate izborne komisije niti urednog biračkog spiska. Duboko podeljeno društvo je pozvano da glasa na način kakav se u Španiji smatrao nemogućim.
Na policijsku zaplenu miliona glasačkih listića je ekipa oko katalonskog premijera reagovala dosetljivošću, izuzetnim prisustvom na društvenim mrežama i brzim objavljivanjem kopija internet-stranica koje je Madrid blokirao. Na slanje desetina hiljada pripadnika nacionalne policije, Katalonija je odgovorila noćnom okupacijom škola gde se referendum održavao. Tamo su bili čak i roditelji s decom, kako bi obezbedili otvaranje birališta.
Tako je počela ta nedelja, 1. oktobra. Referendum je počeo slanjem poruka preko WhatsAppa Katalonaca koji su međusobno čestitali sebi „praznik demokratije“. Prvi prizori policijskih akcija su uništili tu iluziju.
A uništili su i samopouzdanje onih koji su mislili da pripadaju „tihoj većini“ i koji nisu hteli da imaju veze s ovim sukobom. Mnogo Španaca i mnogo Katalonaca su ove događaje smatrali sučeljavanjem dva nacionalizma, španskog i katalonskog, s kojima nisu želeli da imaju posla. Mnogi su želeli regularni i obavezujući referendum s jasnom porukom i jasnim rezultatom.
Ali sad su ti ljudi na televiziji videli mladiće – koji bi mogli biti njihovi sinovi ili nećaci – koje policajci gaze dok leže na zemlji, stare gospođe koje bi mogle biti njihove majke ili tetke, koje oklopljeni žandarmi izvlače s birališta. Ti ljudi nisu bili nikakvi divljaci, nego ljudi koji su hteli da kažu svoje mišljenje na referendumu, makar on bio i ilegalan, nesređen i neobavezujući.
Kako je uopšte moglo da dođe dovde? To je pitanje koje postavljaju mnogi, obzirom na prizore koji su se smatrali nemogućim u demokratiji – što Španija sigurno jeste. Tih 90 odsto za nezavisnost nije nikakav pouzdan rezultat. Niko ne zna kako bi glasali građani da je referendum bio legalan i obavezujući. Jedino što je jasno: ignorisati silinu želje Katalonaca za nezavisnošću isto što i zakloniti sunce svojim palcem.
Umetnost uspešne politike mora biti pronalaženje puta i kada se čini da je beznadno blokiran. Pudžemonu u Rahoju je zajedničko i to što su do kraja, svaki na svojoj strani, ispunjavali želje svojih sledbenika. Ako i jedan i drugi u dešavanjima od nedelje budu videli „dokaze“ da su u pravu, onda je sledeća politička katastrofa pred vratima. Mobilizacija mase, ne samo u Kataloniji, mogla bi se poslužiti sloganom Que se vayan todos (Gubite se svi). Njega su 2001. koristili Argentinci kada su izašli na ulice protiv čitave političke vrhuške.