Haške presude na „sve ili ništa“

Između kazne zatvora od 24 godine, izrečene prvom i 18 godina drugom generalu, i oslobađajuće presude nakon žalbe, pukla je ogromna provalija. I jedna i druga presuda kao da su donesene po principu „sve ili ništa“. Teško je shvatiti da na istom sudu tri sudije Pretresnog vijeća jednoglasno proglase dvojicu generala krivim i osude ih na 24 i 18 godina zatvora i obrazlože to na hiljadu stranica presude, a onda petočlano žalbeno vijeće poništi sve to i osuđene pusti kući. Pri tome sudije drugostepenog, žalbenog veća nisu bile jedinstvene, nego je presuda donesena većinom glasova – 3:2.

Različita viđenja pravnih činjenica

Po prostoj računici izlazi da pet sudija Haškog tribunala smatra da su Gotovina i Markač krivi, a samo trojica da nisu. A prosta logika nameće pitanje da li je tu sve u redu. Nisu po sredi godina-dve, nego decenijske kazne. Prva i druga presuda zasnivaju se na dijametralno suprotnim viđenjima ratnih događaja u Hrvatskoj u leto 1995. i uloge dvojice generala u njima. Da li je shvatljiva tolika razlika? Svih osam sudija su iz istog suda, postupak je vođen po Pravilniku o postupku i dokazima, kojeg su dužni podjednako da se pridržavaju, a ipak je jedno veće poništilo odluku drugog.

Za 19 godina postojanja Haškog tribunala ovako neočekivan preokret dogodio se još samo 2004, kad je kazna od 45 godina zatvora, izrečena generalu HVO Tihomiru Blaškiću, osuđenom između ostalog za masakr u selu Ahmići, smanjena na devet godina. To je faktički bilo jednako oslobađajućoj presudi, jer je osuđeni iz pritvora Tribunala, u kojem je proveo devet godina, izišao četiri dana nakon što je izrečena žalbena presuda. I vratio se kući kao heroj, gotovo isto kao Gotovina i Markač.

Potpuno različito viđenje pravnih činjenica dokaznih postupaka tužbe i odbrane i potpuno suprotstavljene odluke dva sudijska veća spontano postavljaju pitanje da li su u Haškom tribunalu mogućni uplivi vanpravnih, vansudskih elemenata. Pitanje se nameće kako u odnosu na drastične kazne u prvostepenom postupku, tako i u odnosu na oslobađajuće presude žalbenog veća.

Neko nije u pravu

Provalija je evidentna između odluka dva veća u predmetu Gotovina-Markač. Neko u tom procesu nije u pravu: trojica sudija pretresnog veća ili trojica žalbenog veća (dvojica su bila protiv oslobađajuće presude), ali oni neće snositi nikakve posledice. A posledice i jedne i druge presude van Haga su ogromne: i pravosudno, i istorijski i politički. Ogromne su i po poverenje u Haški tribunal. Ako je prva presuda pogrešna, a jeste pošto je druga isključuje bez priziva, mora se postaviti pitanje šta su to timovi tužilaštva i odbrane i sâmo pretresno veće radili sedam godina od hapšenja Ante Gotovina i osam od predaje Mladena Markača? Šta su ti timovi dokazali i osporili u četvorogodišnjem procesu? U presudi se može pogrešiti u nijansama, recimo za godinu-dve, ali ne bi smelo u decenijama.

Da li je obaranje prvostepene presude ispravljanje nepravde ili je motivisano nečim drugim? Ostaje gorka zapitanost. Haški tribunal nije sud za građanske parnice na kojem prevagu formalno-pravnim argumentima (ili smicalicama) postižu veštiji i sposobniji advokati ili tužioci. Haški sud je, uz kažnjavanje krivaca za ratne zločine u ratovima u bivšoj Jugoslaviji krajem 20. veka, imao i druge funkcije: pravno utvrđivanja istine o onome što se zbivalo u tim ratovima i doprinos pomirenju naroda.

Trijumf za Hrvatsku

Na suđenju dvojici generala, ni prvostepena ni konačna presuda nisu doprinele pomirenju naroda, nego, naprotiv, podržavanju i razgorevanju niskih strasti koje postoje u svakom narodu. Izrečene kazne od 24 i 18 godina zatvora za Gotovinu i Markača razgalile su u proleće prošle godine Srbiju, čiji su najviši politički i duhovni predstavnici izjavili da je presuda nesumnjivo opravdana jer su osuđeni krivci za zločine nad Srbima u vreme i nakon operacije „Oluja“ 1995. godine. U jesen ove, 2012. godine oslobađajuća presuda za Hrvatsku je značila trijumf, jednak onom koji manifestuje slavljenjem godišnjica „Oluje“. Oslobađajuća presuda je i doprinos stvaranju mita od te operacije i njenog glavnog komandanta. Na drugoj strani, presuda gaji mit o tome kako je „ceo svet protiv Srba“ i ojačava pozicije konzervativnih i nacionalističkih političkih snaga i partija u toj zemlji.

Oslobađanje bivših hrvatskih generala ima izvesnih reperkusija i na dugogodišnje izveštače iz Haškog tribunala. Sama pomisao i sumnja da definitivne presude mogu da određuju vanpravni i vansudski uticaji sasvim obeshrabruju. Ima li u tom slučaju izveštavanje iz Haga bilo kakvog smisla? Čemu pisati o detaljima dokaznih postupaka tužbe i odbrane, svedočenjima, istragama i dokumentima, koji treba da imaju bitnu relaciju sa istinom i ishodom postupka, kada ti elementi mogu da ostanu bez ikakve veze sa konačnom presudom? Haški tribunal je već doneo nekoliko oslobađajućih presuda i sve su na izveštače ostavile opor, gorak okus: kad su donesene po principu „sve ili ništa“; na jednoj strani su proizvodile euforiju i likovanje, na drugoj indignaciju i nepoverenje. A da li je tim presudama zaista ostvarena pravda, čini se da je bilo najmanje značajno pitanje.

Autor: Dževad Sabljaković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković