Hamburški dert
18. maj 2019.
Te noći sam na trenutke zaboravljao gde sam. A bio sam u drugom po veličini nemačkom gradu, jednoj od najvećih svetskih lučkih metropola – Hamburgu. Nalazio sam se u veličanstvenoj zgradi koja je poznata pod nazivom Elbphilharmonie, a ovde je od milja zovu „Elfi“.
Da bih dospeo u Malu salu ove koncertne dvorane morao sam se popeti pokretnim stepenicama dugim 80 metara na platformu koja je bila četrdesetak metara iznad reke koju slovenski narodi uglavnom zovu Laba, Nemci Elbe – pa otuda i Elbska filharmonija – a verovatno su je krstili stari Kelti jer i u slovenskom i u germanskom nazivu provejava senka prastare reči koja znači „bela voda“.
Očijukanje klavira i saza
Ali sada sam tu, u koncertnoj sali obloženoj hrastovinom iz doline Loare. Mnogo pre dolaska u grad uzeo sam karte za koncert koji je puno obećavao – na skoro skandinavskom severu Nemačke zbivala se neka vrsta muzičke sinteze orijentalnog i zapadnog zvuka.
Iz prvog reda vidim set bubnjeva i svih mogućih i nemogućih udaraljki, klavir i – dva saza. Prepričavati dodir sa čarolijom muzike jeste isto kao i pokušavati da opišeš noć punu ljubavi. Reči su uvek predaleko od doživljaja.
Ipak, rizikovaću: Trio na čelu sa berlinskim Turčinom Tanerom Akjolom, majstorom orijentalnog instrumenta koji se zove baglama, ali je na balkanskom poluostrvu odomaćen naziv saz, stvorio je atmosferu između orijentalnog dvora i avangardno-klasične psihodelije. Sam Taner je višestruko obrazovan muzičar – u rodnoj Bursi se okušavao na sazu još u muzičkoj gimnaziji, da bi od 1996. studirao kompoziciju u Berlinu.
Njegov zapadni avangardizam i duboki orijentalni koreni jednako su važni. U temelju isntrumentalnih deonica bilo je osećanje koje ja poznajem još iz bosanskog detinjstva, neutoljiva žal koji se pretvara u lepotu. U najpotresnijim trenucima večeri to je bio čisti dert.
Publika, sastavljena od muzički obrazovanog hamburškog građanstva i fanova turskog porekla upila je poruku, pred pauzu je udaranje dlanom o dlan odavalo mnogo više od kurtoazije. Anadolijska melanholija obojena evropskom eksperimentalnom interpretacijom je postala razumljiva nama koji smo se okupili da čujemo to čudo.
Magična sinteza
U drugom delu je na binu izašla zvezda večeri Derja Jildrim. Mlada i ljupka dama koja je odrasla u Nemačkoj pokazala je u zajedništvu sa klasičnim Ansablom Rezonanc, svirajući saz i zvonko pevajući turske, grčke i kurdske pesme u modernim obradama da je dete ovog milenijuma. Izreka koju netačno pripisuju Gustavu Maleru, a potiče od jednog francuskog socijaliste, u njenom slučaju je tačna: „Tradicija je davanje vatre u zavet, a ne obožavanje pepela.“ Tog muzičkog žara Derja ima u sebi na pretek.
Kada su na kraju koncerta Taner Akjol i Derja Jildrim na bisu zajedno odsvirali i otpevali nekoliko pesama, euforija u publici je bila merljiva silnim decibelima aplauza.
Razmišljao sam te noći o kulturnoj radoznalosti severnog velegrada. Nemačka Fondacija Kerber naruči ovakvu „ludu“ sintezu niza violina, klavira, violončela sa sazom, verujući u ono što krajnja desnica nigde u svetu ne želi da prizna – da susret obogaćuje, da je drugo i drugačije šansa i ogledalo. I onda, na premijeri u Hamburgu, takva zamisao doživi trijumf.
Mi koji smo rođenjem na Balkanu mnogo bliže sazu trebalo bi da budemo taj most, ali on na ovom nivou za sada bolje funkcioniše mnogo severnije.
Visoko iznad vode
Vremena za razmišljanje imao sam na platformi zgrade Filharmonije. Zgrada je zamišljena pre 18 godina, počeli su da je grade pre desetak godina sa namerom da košta 77 miliona evra. Na otvaranju januara 2017. završni račun je bio više nego desetostruk – 866 miliona evra. To je napravilo popriličan skandal u zemlji poslovično korektnog planiranja i budžetske discipline.
No, pogled odozgo spada u stvari koje se ne smeju propustiti. Sa platforme koja je opasala zgradu možete videti zašto je Hamburg postao to što jeste. Laba je široka kao norveški fjord, a sudeći po veličini prekookeanskih brodova koji pretovaraju kontejnere u luci, poprilično je duboka.
Staro jezgro grada sa rekom Alster pretvorenom u jezero, dokovi starog pristaništa koji su sada turistička atrakcija, i dekorativna cigla koja je izraz hamburškog ekspresionizma kao odgovora na puritanizam Bauhausa, sve to zajedno daje vam do znanja da ste došli u grad koji je svestan svoje slave i veličine.
Elbska filharmonija je samo izraz te samosvesti. Njena staklena konstrukcija podignuta na preuređenom podnožju ogromnog magacina izgrađenog 1963. postala je simbol grada - kao Kip slobode za Njujork ili Opera za Sidnej. Jedni kažu da krovno staklo oponaša talase, drugi da se radi o jedrima ili ledenim bregovima, a ima i onih koji su spremni da se zakunu da je izgled pozajmljen od kristala kvarca. Trebalo bi pitati roditelje – ljude iz bazelskog arhitektonskog biroa Herzog & de Meuron.
Između Prokuplja i Prizrena
U Hamburgu sam bio i pre toga više puta. Jednom sam čak ostao poslom desetak dana. Ovaj put sam se ponašao kao turista. Otišli smo u staro pristanište gde su dokovi pretvoreni u korzo za turiste sa nizom restorančića i izletničkih brodova koji nude Hamburg na vodi. Treba pomenuti da su neki delovi grada svetska kulturna baština i da se ima šta videti.
Moja saputnica i ja smo seli u restoran sa pogledom na reku. Nudio je kolač i kafu za pet evra, što je za hamburške prilike zaista povoljno. Konobar nam je prišao i oslovio nas vrlo ljubazno na srpskom sa blagim albanskim akcentom. Kaže da je iz Prizrena. Priča da je ranije često viđao Irineja kako ide na službu, dok je bio u Prizrenu. Bili su, kaže, komšije. Drugi konobar mu se smeje preko ramena i dobacuje da je iz Prokuplja, njegov južnosrpski overava taj iskaz.
A gazda restorana koji obećava argentinsko meso je negde iz Šumadije.
Pričali smo o tome kako ide posao – kad je vreme lepo ima prometa, ali kada pada kiša, onda oskudno. U sezoni je bolje, ali treba preživeti i van sezone. Kažu da u Hamburgu ima „dosta naših“. Rastajemo se lepo kao stari znanci.
Dokovi starog pristaništa se u stvari zovu „Landungsbrücken“ – Pristanišni mostovi. Moja saputnica, koja je za razliku od mene to mesto videla prvi put, rekla je da je sve to podseća na „Docas“, na lisabonske dokove na reci Težo koja se malo dalje uliva u okean. I tamo smo bili zajedno. Ono što ona nije znala, a potvrđuje njenu intuiciju – u blizini tog mesta se naselila najveća portugalska zajednica u Nemačkoj.
To je lepota putovanja u društvu – gledanje udvoje obogati ono što vidite onim što ne vidite, ali vide saputničke oči.
Gusari Svetog Pavla
Smestio sam se u kvartu Sankt Pauli – Sveti Pavle. Svako ko je makar neko vreme živeo u Nemačkoj zna za dve stvari o najčuvenijem delu Hamburga. Tu je bulevar Reperban u kojem je nekoliko ulica iznad stare luke smeštena sva zabava za mornare koju oni nakon dugih boravaka na moru mogu poželeti – uključujući puno alkohola i plaćeni seks. „Reep“ u nemačkom pomorskom žargonu jeste oznaka za uže – skoro sve u ovoj četvrti ima veze sa plovidbom.
Taj kraj prolazi kroz transformaciju. Moderne i smelo zamišljene luksuzne zgrade polako osvajaju oronule placeve, a javne kuće odavno su uspostavile aktivnu miroljubivu koegzistenciju sa fensi kafeima i alternativnim pozorištima.
Kako god, svako će u ovom kraju pronaći nešto za sebe – od skupih barova do sumnjivih krčmi.
Druga osobenost Sankt Paulija je istoimeni fudbalski klub. On nije preterano uspešan. Naprotiv. Dugo je lutao između regionalne i druge lige. Pet puta je uspevao da se domogne Bundeslige, poslednji put pre desetak godina. Ispao je na kraju sezone, ali se ustalio među drugoligašima.
Ono što ide uz člansku kartu na kojoj piše FC St. Pauli, a takvih je trenutno 29.000, jeste i deklarisani kosmopolitski, levičarski stav. To je prvi nemački klub koji je uveo antirasistička i antiseksistička pravila. Navijački klubovi su se suprotstavili neonacističkim fanovima iz Rostoka, dolazilo je i do teških izgreda.
Mrtvačka glava sa kostima na zastavi kluba je simbol gusarskog duha, kod nas bi rekli hajdučije, pobune malih protiv velikih. Četvrt je oduvek okupljala sve one koje buržoaski Hamburg nije hteo. Procenjuje da ovaj klub, koji ni izdaleka nije uspešan kao veći gradski rival Hamburger šport ferajn, u Nemačkoj ima jedanaest miliona simpatizera.
Moram da priznam, i ja sam jedan od njih.
FC St. Pauli nije fudbalski klub već pogled na svet.
„Bube“ iz komšiluka
U gradu možete da sedite na obali „Unutrašnjeg Alstera“, na nekoj od terasa ili restorana na vodi i da pijete skupi kapućino dok sunce zalazi nad jezerom i reprezentativnim građevinama. Možete šetati i preko mostova kojih je u Hamburgu, kažu, više nego u Veneciji.
Isto tako, možete uživati i na drugom mestu, u kvartu zvanom „Šancenfirtel“, koji se nalazi u komšiluku Sankt Paulija. Tu je čuveni autonomni centar „Crvena flora“, bivše pozorište koje od 1989. drže zaposednutim radikalni levičari koji su ga pretvorili u simbol poznat širom zemlje. Unaokolo je i niz alternativnih restorančića, piće je jeftinije, a publika mlađa. Na severu Nemačke kontrasti su jasniji, ljudi direktniji. Bogataši su bogatiji, a proleteri proleterskiji.
U Sankt Pauliju se mogu pronaći adrese na kojima su početkom šezdesetih svirali Bitlsi. Vreme kada je Džon Lenon samo u gaćama izašao na Reperban, jer ga je vlasnik kluba zatekao u toaletu sa nekom devojkom u vreme kada je trebalo da izađe na binu, pa ga je polio hladnom vodom, odavno je postalo deo istorije grada. Ili kada su Pol Makartni i Džon Lenon zamolili nemačkog fotografa Jirgena Folmera da im napravi frizuru kao što je njegova – „pečurku“. Tako je u Hamburgu nastao njihov imidž koji će biti deo svetske slave.
Nestašni Bitlsi su jednom, pre šezdesetak godina, morali da napuste grad i zemlju jer je Džordž Harison bio maloletan, a Pol Makartni navodno podmetnuo neki požar. Hamburg je docnije uvideo kakve je bisere imao u svojoj četvrti crvenih fenjera pa im se odužio imenovanjem jednog trga na Reperbanu po njima: Beatles-Platz.
Šta još da kažem? Jeo sam izvrsnu ribu nadomak stadiona FC St. Pauli u maloj radnjici u kojoj je teško bilo naći mesto. Poručio sam jedne večeri i nezaboravni hamburger u restorančiću brze hrane koji se zove Kventin – po filmskom režiseru Tarantinu. Na zidovima se može prepoznati poneki prizor iz Petparačkih priča.
Jedna od teorija o nastanku tog naziva za američki sendvič sa mlevenim mesom kaže da su recept doneli nemački iseljenici iz Hamburga. U decenijama masovne emigracije Hamburg je bio nemačka „Kapija ka svetu“. Stoga je logično da u gradu postoji „Muzej iseljavanja“.
Sudeći po tome što sam pojeo u Kventinu, u hamburškom kvartu nazvanom po Svetom Pavlu, hamburger se posle dugog lutanja svetom konačno vratio kući.