Uoči izbora u Bosni i Hercegovini valja postaviti pitanje: da li je današnja Srbija dobronamerna prema Bosni i Hercegocini ili rukovodstvo Srbije, kako to uglavnom doživljavaju bošnjački lideri, jedno priča za međunarodnu javnost, a drugo besedi kad se Srbi okupe u „srpski svet“?
Vučićeva ljubav, Vučićevo poštovanje
Najpre bi trebalo da vidimo kakva je zvanična politika Beograda prema Sarajevu i postoji li neka „tajna agenda” iza oficijelnih floskula. Već ovako postavljeno pitanje daje pola odgovora. Kada neko poput Vučića kaže „Sarajevo“, onda s velikom verovatnoćom ne misli onako kao kada kaže „Berlin“, a podrazumeva zvaničnu Nemačku ili izgovori „Pariz“, a misli na Francusku.
Kada, recimo, Vučić izgovori reč „Sarajevo“, on implicitno misli na Bošnjake i njihove političke lidere, a ne na državu Bosnu i Hercegovinu. Kada kaže „Banjaluka“, onda je to samo Republika Srpska uz koju nikada ne ide objašnjenje – entitet države Bosne i Hercegovine.
-pročitajte još: Mogu li stranci da odrede izbornu volju u BiH?
Naravno, postoji bezbroj primera Vučićevog zaklinjanja u tri stvari – u Dejton, i tamo definisanu „celovitost“ susedne zemlje (uz obavezni dodatak da je svetinja i integritet RS), u poštovanje suvereniteta Bosne i Hercegovine i u ljubav prema Republici Srpskoj.
Dakle, ovde se radi o najpitomijoj verziji političkog iskaza unutar „vučićizma“. Ta verzija bi se – da nije konteksta – mogla nazvati čak i korektnom. Ali, najzvaničnija instanca Srbije – a to je Aleksandar Vučić (druge zvanične instance jesu samo inkarnacije njegove volje) – stalno šalje poruku preko Drine u koju je ugrađena duboka ambivalentnost. I mada pošiljalac verovatno smatra da je poruka dobronamerna, ona je zapravo latentno toksična za prilike u Bosni i Hercegovini.
Jedina pobeda, najvažniji cilj
Šta nam govori „poštovanje“ prema Sarajevu i „ljubav“ prema Banjaluci? Pa jasno je – tuđe poštujemo, naše volimo. Granica između „našeg“ i „tuđeg“ nije međudržavna, već međuentitetska granica. A to znači da ćemo iz nacionalne solidarnosti baš svima, pa čak i nekim našim voljenim prekodrinskim bitangama, unapred oprostiti sve izgrede. A „druge“ ćemo hladnokrvno „poštovati“.
Nije to teško razumeti. Dobrica Ćosić je pre deset godina Republiku Srpsku nazvao „jedinom političkom i ratnom pobedom srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka“. Dušan Proroković formuliše to nešto prizemnije, kada kaže da je očuvanje Republike Srpske „najvažniji geopolitički cilj Srbije“.
To beogradsko samorazumljivo svojatanje Republike Srpske i bez teških reči podstiče međuetničku napetost u komšiluku. Kako to u praksi izgleda, pokazao je Dodik 15. septembra u Bijeljini kada je dočekao Vučića na otvaranju deonice auto-puta do Rače: „Gospodine predsedniče Srbije, gospodine Vučiću, dobrodošli na svoje i među svoje!“ Dodik ovim nije samo provocirao političko Sarajevo i ribario u desničarskim vodama, već je samo na novi način opisao Ćosićevu misao.
Neću se sada baviti time kako na takve tonove iz Bijeljine i Beograda podrhtava politička rezonantna viljuška u Sarajevu. U dejtonskim sistemom spojenih nacionalističkih posuda, naročito u predizborno vreme, niko ne dozvoljava da opadne nivo nacionalističkih tenzija. Zašto bi etno-fundamentalističke elite pravile od gotovine veresiju? Taj mehanizam je poprilično dobro opisan, napokon, on radi bez prestanka već više od tri decenije.
Trebalo bi podsetiti da Dejton nije uzrok nacionalizma, već njegova krajnja ratna posledica i njegov ustavni oblik. Valja reći da je taj mehanizam spojenih nacionalističkih posuda najkobniji za Bošnjake, jer njihovi lideri koji pristaju na nacionalistički ping-pong, a malo ih je koji odolevaju, od ostala dva etnoklerikalna bloka samo preuzimaju i jačaju model večnog obnavljanja krize.
Iskrivljena prošlost
Ispod zvaničnog nivoa odnosa prema Bosni i Hercegovini, koji bi, kada bi bio meren ekonomskom razmenom ili brojem međudržavnih sporazuma, ispao solidan, postoje takozvane „duboke sile“ na obe strane Drine koje ne dozvoljavaju iskreno uspostavljanje političke kulture pomirenja.
Već prvi i drugi ešalon ispod Vučića – od Vulina, pa nadalje – opslužuju onu retoriku koju je gazda kao državnik ipak morao napustiti. Umesto toga, vrhovni trbuhozborac pušta svoje lutke da govore glasom njegove potisnute velikosrpske frustracije.
Ako se fokusiramo na treš medije – dakle one s najvećim učinkom među milionima loše opismenjenih građana – već ovlašan pogled će nam otkriti jednu matricu unutar koje se o „Bosni“ malo zna, ali o njoj puno govori. Ta matrica nije više politički eksplicitna kao devedesetih, ali je svakodnevno prisutna u ionako zagađenom medijskom prostoru. Ona se javno ponosi svojim raskošnim predrasudama o islamu i susednoj zemlji, okuplja nižerangirane učesnike razaranja te zemlje iz devedesetih.
Niz osuđenih ratnih zločinaca, vođa paravojski, profesionalnih mrzitelja, u studiju kod Milomira Marića, nisu samo vrh ledenog brega, već i tačan izraz većinskog mentalnog stanja jednog društva. Bezbroj poluistina pa i gluposti koje zatičemo kod političara nove desnice ili pinkovskih „analitičara“, u kombinaciji s tabloidnim lažima ili preterivanjima, svedoče o uznapredovaloj kulturi poricanja zločina i autoviktimizacije.
Manjak poštovanja, višak ljubavi
Sve ovo je garnirano ratom u Ukrajini. Beograd mora da izbegne imidž „malih Rusa“, ali ne sme da naljuti Moskvu do te mere da veto u Savetu bezbednosti u vezi s Kosovom ili još ponekom rezolucijom o genocidu postane upitan. Ostaje da se vidi koliko daleko će dospeti Vučić u tom pelivanskom hodu po usijanoj geopolitičkoj žici.
Ali, za Dodika to ne važi. On ne priznaje visokog predstavnika, tvrdi da prisluškuje američkog ambasadora i odlazi Vladimiru Putinu u Moskvu. To mu u kampanji zamenjuje foliranje secesije. Od ovako nestašnog Dodika, Vučića bi mogla da zaboli glava. Ali, većinsko rusofilno društvo u Srbiji i paradigma očuvanja Republike Srpske kao „najvažnijeg geopolitičkog cilja“, jasno su omeđili manevarski prostor, čak i tako omnipotentnoj figuri kao što je predsednik Srbije.
Asimetričnu politiku prema Sarajevu i Banjaluci ova politička garnitura u Beogradu neće nikada odbaciti. Naročito ne sada, u predizborno vreme. Njoj su, napokon, Dejtonom garantovane „specijalne veze“ sa Republikom Srpskom. A druga politička garnitura, koja bi bila sposobna da u Beogradu drukčije vlada, ili bar da bude bitna korektura ovih samodržaca, čak se i ne nazire. Bojim se da je verovatnije da će promene, kada do njih dođe, u Srbiji doći zdesna. Pa će se to preko Drine još jače preliti kao manjak poštovanja prema jednima, a višak ljubavi prema drugima.
Naposletku, u ovoj jednačini nedostaju Hrvatska, Rusija, Evropska unija, Vašington, Turska. Odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini uvek zavisi i od rezultante ukrštanja svih tih silnica. No, to bi iziskivalo mnogo opširniji tekst.
Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.