Hleba i zadruga

Neki tajkuni su drugačiji od ostalih. Vlasnik televizijske imperije Pink i medijski tajkun Željko Mitrović uz gomilu uvreda odgovorio je ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću koji se usudio da primeti kako bi „rijaliti programi trebalo da se emituju na kanalima koji se plaćaju, da su oni sramota za medijsku scenu i da duhovno i mentalno uništavaju narod“.

Premijerka Ana Brnabić je ustanovila da to nije posao ministra i tako je srpska vlada pokazala da neki tajkuni mogu ministru kulture da poruče kako je „površan i glup“, da je dobio „izliv opere u mozak“. Kome do sada nije bilo jasno – vrhu vlasti je Željko Mitrović važniji od ministra kulture, kako god se on zvao.

Kako bi njegovo ko zna koje po redu otvoreno pismo dobilo na dramatičnosti, Mitrović se upustio i u kampanju zastrašivanja građana Srbije, upozorivši da „ministar sada želi da natera građane da plaćaju svoj omiljeni program“ – koji vlasnik Pinka inače tako nesebično nudi besplatno. Niko sigurno ne želi da rizikuje socijalne nemire ukoliko bi se uvelo plaćanje za gledanje rijalitija „Zadruga“.

Medijski servis vlasti

Profesora Fakulteta političkih nauka Radeta Veljanovskog nije iznenadila činjenica da je srpska vlada umesto svog ministra podržala jednog privatnog emitera. „Vlast će verovatno biti spremna i da se odrekne ministra, a da zaštiti one koji vrše propagandu u korist vlasti“, kaže on za DW.

Nije iznenađen ni Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), koji smatra da srpska vlada brani svoje medijsko čedo. „Naši monitorinzi to i pokazuju – stvarni medijski servis ove vlasti jeste televizija Pink. Kada pogledate strukturu gostiju, teme koje obrađuju, kada vidite sve što Pink proizvodi – to je praktično celodnevni program u korist vlasti.“

U srpskoj  vladi, takođe, nije bile previše mašte pa je i za ovaj sukob ministra i medijskog magnata iskorišćeno opravdanje koje smo već čuli bezbroj puta – od pogibija radnika pa do uloge rijalitija u duhovnom životu Srbije: toga ima i na Zapadu. Uz to je premijerka Brnabić dala opasku da je rijaliti u Srbiju uneo omraženi „tajkun Dragan Đilas“.

Kako je sve što radi Dragan Đilas po prirodi stvari za sadašnje vlasti neopisivo loše, pitanje je zašto aktuelne vlasti nisu prekinule taj loš izum koji je sa Zapada doneo nevoljeni tajkun Đilas? Našlo se opravdanje i za to u srpskoj vladi, pa je tako premijerka poručila da „vlada, čini mi se na sreću, ne može da se bavi programima privatne televizije“.

Željko Mitrović je tu poruku pravilno shvatio pa je tako svoj program koncipirao kao solidnu količinu rijalitija, filovanog zastrašujućim medijskim kampanjama protiv svih političkih protivnika naprednjačke vlasti, uključujući tu i pisma liderima opozicije i političarima iz vlasti koji ne prate partijske direktive.

Ne mora se kopirati svaka glupost

To što takvih programa ima i na Zapadu nije nikakvo opravdanje, primećuje Veljanovski. „Uostalom, u jednom broju zemalja koje imaju nešto demokratskije mehanizme za kontrolu sadržaja elektronskih medija ti fenomeni rijalitija su bili pa prošli. To ne znači da u Srbiji moramo da se ugledamo na neke najgore primere te vrste programa“, napominje profesor.

Ako ipak ostavimo po strani pitanje dobrog ili lošeg ukusa, ili pravo privatne televizije da emituje ono što joj donosi profit, postoje delovi Zakona o elektronskim medijima koji govore o obavezama emitera. Član 47 tako navodi da je pružalac medijske usluge „dužan da obezbedi slobodno, istinito, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje“, ali i da je dužan da „ne pruža programske sadržaje koji ističu i podržavaju narkomaniju, nasilje, kriminalno ili drugo nedozvoljeno ponašanje, kao i sadržaje koji zloupotrebljavaju lakovernost gledalaca i slušalaca“.

U istom članu se i kaže da je emiter dužan da „poštuje zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbedi zastupljenost bez diskriminacije“.

Možda je neko u ovim suvoparnim redovima prepoznao program televizije Pink, ali tako je to sa zakonima: dok je za nekoga rijaliti Zadruga samo bezazlena i besplatna zabava za narod, za drugog je to nepoštovanje zakona u delu koji se odnosi na obavezu emitera da „doprinese podizanju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa građana“.

REM je prava adresa

Možda upravo stoga Zoran Gavrilović  kaže da „nije bilo potrebe da se ministar kulture i informisanja upušta u ovakvu vrstu javne svađe sa vlasnikom Pinka. Umesto toga je te primedbe trebalo kandidovati da postanu deo medijskog zakonodavstva, pogotovu sada kada se pravi i nova medijska strategija.“

„Umesto toga je trebalo da usledi reakcija Regulatornog tela za elektronske medije (REM), ali ono se na žalost ne bavi onim što radi televizija Pink, a to je zloupotreba javnog resursa, odnosno nacionalne frekvencije“, ističe Gavrilović.

Rade Veljanovski dodaje da postoji izvesno nerazumevanje nadležnosti u ovom slučaju. „REM po zakonu ima ingerencije da kontroliše rad elektronskih medija i da izriče sankcije. Ali, Ministarstvo kulture i informisanja takođe ima prava da brine o sprovođenju zakona. Ministarstvo tako ima prava da podseti REM – nema prava ništa da mu naredi pošto je to nezavisno regulatorno telo – na obaveze“, naglašava Veljanovski.

Zakonski okvir nije sporan, ali je sporna činjenica da REM ne radi svoj posao, zaključuje Zoran Gavrilović. „Nije pri tome problem samo rijaliti Zadruga, već rijaliti koji TV Pink pušta kroz svoje informativne i pseudo-političke emisije: sa pseudo-analitičarima, sa pseudo-događajima, i nedostatak reakcije REM-a na sve to”, skreće pažnju Gavrilović.

Kao Trumanov šou

Rijaliti programi su u Srbiji inače počeli relativno skromno i trajali su od trideset do stotinak dana. Sada to već zalazi u zabrinjavajuće vremenske okvire, jer učesnici „Zadruge“ tamo borave čitavih deset meseci, a još je zanimljiviji slučaj programa „Parovi“ na TV Happy. Četvrta sezona Parova je tako trajala 321 dan.

Ali, i to je Srbija danas, u kojoj je rijaliti igrač postalo novo i unosno zanimanje. REM je i tu prava adresa, napominje profesor Veljanovski. „REM ima prava da se – ukoliko sam nema dovoljno resursa – posavetuje sa psihijatrima, psiholozima i sociolozima, i dobije odgovor na pitanje da li bi ljude trebalo stavljati u takvu situaciju, i u tako dugačkim vremenskim periodima“, dodaje Veljanovski.

Osim što popunjava najveći deo programske šeme, pojedini učesnici, sa povremenim pauzama, u tom rijalitiju borave i više godina. Neki od njih prostor u kojem se odvija šou sada navode kao svoju kućnu adresu, tvrde pojedini beogradski mediji.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android