Hrvatska u čekaonici evrozone
30. maj 2017.Hrvatska idućeg meseca najverovatnije izlazi iz EU-procedure prekomernog deficita – ako bude usvojen predlogu Evropske komisije Savetu EU. Javne finansije te zemlje, kao što je već neko vreme poznato, ušle su u mirnije vode, i to Hrvatsku za sada pomera iz rizične fiskalno-političke zone. Napuštanje procedure koja znači prinudno disciplinovanje državno-budžetske politike, povlači međutim sa sobom dalje i to diskutabilne korake. Kao što je sredinom maja izjavio Boris Vujčić, guverner Narodne banke Hrvatske, sada sledi ulazak Hrvatske u čekaonicu za uvođenje evra.
Tačnije, guverner nije koristio takav opisni naziv predstojeće procedure, ali „European Exchange Rate Mechanism“ (ERM II) u praksi znači upravo to. Samim tim, nameće se dodatno pitanje o kontekstu stvari: šta bi tačno za hrvatsku privredu danas predstavljao takav potez? S jedne strane, hrvatska valuta kuna kursom je vezana uz evro još od kraja 20. veka. S druge pak, odvojena valuta i dalje ukazuje na minimum preostale monetarno-političke samostalnosti. A poznata je cena tesne vezanosti kune i evra kroz protekle dve decenije – pogodovanje uvozu i bankama, naspram izvoza i urušene domaće proizvodnje.
Ne samo tehničko pitanje
Glasovi otpora takvoj politici – mada su dosta retki – takođe ukazuju na opasnost od tzv. „grčkog scenarija“ za Hrvatsku. Zato je očigledno da bi krupnim promenama u tom smeru morala da prethodi iscrpna i sadržajna javna diskusija, a ona sve vreme izostaje. Monetarna pitanja prepuštaju se isključivo tehnokratski nastrojenim ekonomistima koji očigledno stoje uz već zadate prioritete finansijske industrije i s njom povezanog krupnog kapitala. „Ali pitanje uvođenja evra nije samo tehničko pitanje, ne tiče se samo uskih finansijskih i bankarskih aspekata“, smatra sociolog ekonomije Marko Grdešić.
Sagovornik DW s Fakulteta političkih nauka u Zagrebu mišljenja je da zemlje koje imaju svoju valutu uvek imaju više potencijalnog manevarskog prostora od onih koji je nemaju: „Čak i ako do sada Hrvatska nije mnogo koristila svoju monetarnu suverenost, činjenica da domaća valuta postoji ostavlja tu mogućnost otvorenom. Ako Hrvatska uđe u evrozonu, svesno se odričemo nekih ekonomskih alata. Osim toga, preuzimanje evra zabetoniralo bi politiku štednje i politiku deregulacije tržišta rada, jer drugih metoda postizanja međunarodne konkurentnosti ne bi bilo.“
„Jer, kad ekonomisti kažu ’fiskalna odgovornost’ ili ’fiskalna konsolidacija’, oni zapravo misle na kontinuiranu štednju u javnom sektoru“, objašnjava Grdešić. „Kad kažu ’pojeftinjenje uslova poslovanja’, misle na dodatno pojeftinjenje na strani rada, tj. još fleksibilnije ugovore o radu, još lakše otpuštanje, još slabije sindikate. Dakle, postoje jasni distributivni aspekti uvođenja evra.“ No pojedini stručnjaci u ekonomiji i bliskim područjima, čak i kada ne misle dobro o davnom zbližavanju kune s evrom, smatraju da je sada ionako kasno za reakciju. Oni, naime, napominju da je Hrvatskoj preostala samo proceduralna formalnost, dok je suština već realizovana.
Već prekoračena tačka bez povratka
Jedan od takvih je i nezavisni ekonomski analitičar Guste Santini koji naglašava da je odavno preduzeto sve kako bi Hrvatska u tom pogledu došla do tačke bez povratka. I da bi nagli zaokret možda povukao teže posledice nego nastavak u istom smeru: „To nije odnos hoću-neću, malo jedno, pa malo drugo. Slažem se u velikoj meri s kritičarima vezanosti za evro, ali bojim se da je to predaleko odmaklo. Budućnost nam je previše vezana uz te procese, a monetarnu politiku ionako više nemamo. Zaleteli smo se – i to ne jednom, nego više puta u vezi s tim – i ostali bez svih stepena slobode za raspravu o nečem drugačijem.“
„Kako bi drugačije i bilo kad smo deo problema, a ne rešenja?“, poentira Santini. On podseća da su svi hrvatski političari znali da su sve centralne banke Evropske unije van kontrole nacionalnih vlasti. „Jasno da to za periferne ekonomije nije bio dobar izbor, ali obaveze su već preuzete. Pamtite da je naš premijer – u trenutku pristupanja Uniji to je bio Zoran Milanović – hladno prihvatio kriterijume procedure prekomernog deficita? A nismo to morali, niti je to trebalo uraditi – neki drugi otvoreno su se bunili. Pa, mislim da više nemamo čega da se bojimo, jer smo sve najgore već preduzeli. A ono ubuduće, biće samo posledica toga.“