Hrvatska: Za vraćanje jevrejske imovine nema političke volje

„CEDEK znači pravda. Udruženje CEDEK koje je osnovano 2004. godine se isključivo bori za jedno, a to je pravda", istakao je odmah na početku našeg razgovora prvi predsednik, a sadašnji sekretar tog udruženja Danijel Dojč. On je bio i predsednik hrvatske „B'nai B'rith lože Gavro Švarc“ i kaže da je i „B'nai B'rith“, jedna od najvećih svetskih jevrejskih organizacija, podržalo rezoluciju sa zahtevima udruženja.

A zahtevi su sledeći: „Kao prvo, da vraćanje imovine počinje s 1941, a ne s 1945. godinom. Da povrat imovine mogu da ostvare sve zainteresovane osobe koje mogu da dokažu da su imale tu imovinu, bez obzira na njihov nasledni red ili na državljanstvo. Da se restitucija odvija primarno po sistemu naturalne restitucije, a ukoliko to nije moguće, onda kao kompenzacija.“

Dojč napominje da je udruženju uzor nemački zakon iz 1995. koji reguliše vraćanje imovine oduzete u periodu od januara 1933. do maja 1945.

I objašnjava: „Ono što je za nas najkatastrofalnije u čitavom tom vraćanju imovine jeste to što ovaj Zakon o naknadi za imovinu oduzetu za vreme jugoslovenske komunističke vladavine počinje s 1945. Znači da period od 1941. do 1945. uopšte nije uključen.“

-pročitajte još: Jevreji u Srbiji: Olga se zove Ester

„To je ono što je najkatastrofalnije“

Danijel Dojč kaže da je delegacija njegove organizacije svojevremeno razgovarala s Vladimirom Šeksom, koji je tom prilikom rekao da on smatra da se zakon odnosi i na period od 1941. do 1945. „Ja sam mu na to odgovorio: ’Da, uključeno je tako da se vraća onima koji su oduzeli našu imovinu i njima se sad to vraća nazad’.“

Naime, nakon proglašenja NDH u aprilu 1941. godine, na osnovu rasnih zakona počela je pljačka privatne imovine, koja je potom najčešće dodeljivana osobama bliskim režimu ili im je prodavana uz simboličnu naknadu. A dotadašnji vlasnici su ubijani, odvođeni u koncentracione logore ili su u najboljem slučaju uspeli da spasu goli život i pobegnu iz zemlje.

A kad je 1945. NDH poražena, Titov režim je onima koji su postali vlasnici oduzete imovine nakon 1941. konfiskovao tu imovinu kao narodnim neprijateljima. I sada ti isti imaju pravo da im se na osnovu postojećeg zakona vrati imovina koja u stvari i nije bila njihova, ističe sekretar udruženja CEDEK.

I dodaje: „To je ono što je najkatastrofalnije u svemu tome. Svi ćute i niko ne želi da se o tome izjašnjava. Ti ljudi imaju pravo na naturalnu restituciju, dakle njima se sve vraća onako kao što im je oduzeto 1945. godine. Veliki broj njih je već dobio tu imovinu i uživa je već dobar deo godina, da ne kažem decenijama. Znam mnogo slučajeva gde su se vraćale i stambene zgrade i drugo, ono što nije bilo njihovo. Dakle oni su dobili povrat imovine koju su konfiskovali od 1941.“

-pročitajte još: Jevreji u Srbiji danas: kako očuvati identitet

Nije bilo razumevanja na političkom nivou

Predstavnici udruženja CEDEK proteklih decenija stalno su razgovarali s političarima o toj nepravdi, kako s domaćim, tako i sa stranim. „Razgovarali smo sa svim predsednicima države od 1990. do danas, osim s Kolindom Grabar-Kitarović koja nije htela da nas primi i sa Zoranom Milanovićem, s kojim mi ne želimo da razgovaramo. Ja sam razgovarao i s Franjom Tuđmanom, s obzirom na to da sam se s njim poznavao i privatno još mnogo pre nego što je postao predsednik i mogu da kažem da on nije pokazivao interesovanje da se taj problem reši. A ostali predsednici, Stjepan Mesić i Ivo Josipović, oni su davali podršku toj ideji, ali nisam mogao da primetim da bi se zauzeli za to i pomogli nam“, kaže Dojč.

Razgovarali su i s većinom dosadašnjih ministara pravde i nekoliko potpredsednika vlade, ali nisu postigli ništa. I tako su, kako kaže, njihovi rezultati nažalost skromni, jer nisu naišli na razumevanje na političkom nivou. Jedino što je realizovano jeste da sada i strani državljani mogu da se uključe u proces vraćanja imovine, isto kao i hrvatski državljani, što je bio od početka jedan od osnovnih zahteva CEDEK-a.

Dojč ističe: „Mi smo uvek naglašavali na svim našim sastancima, u svim našim razgovorima, da mi želimo restituciju imovine isto tako kao što je država to rešila s Katoličkom crkvom. Ni bolje, ni lošije.“

-pročitajte još: Staro sajmište postaje mesto sećanja

Nepravda nastavljena privatizacijom

Udruženje CEDEK je od osnivanja do danas imalo oko 50 članova, od kojih je polovina rešila svoj problem nagodbom sa državom i odrekla se daljih potraživanja. „Mi znamo da u ovom trenutku imamo oko 25 zahteva prema državi za vraćanje imovine naših članova koji još nisu rešeni. Između pet i osam podnosilaca zahteva je u Hrvatskoj, ostali se nalaze u inostranstvu. Naravno, ako dođe do korekcije tog zakona naći će se sigurno još određeni broj ljudi koji će podneti zahtev. Računam s otprilike 20 do 30 ljudi koji će tražiti svoju imovinu.“

On kaže da u kartoteci udruženja imaju i tri, četiri porodice koje nikada nisu podnele zahtev za vraćanje imovine: „Neki dan me zvala jedna gospođa, rođena u Zagrebu, njeni roditelji su iz Zagreba, a ona je živela u Americi i uopšte nije znala za to. Imamo među našim članovima i ljude koji su bili u Zagrebu, ali jednostavno iz nekog razloga nisu znali šta je njihova imovina, jer su im baka i deda umrli. Treba reći da su to ljudi kojima je danas otprilike 40, 50 godina, dakle koji su pre 30 godina praktično bili deca kad se o tome razgovaralo.“

Sekretar udruženja CEDEK napominje da je od 1990. do danas gomila te imovine prenamenom i privatizacijom završila u tuđem vlasništvu: „A prodalo se u bescenje. I postalo privatno vlasništvo određenih ljudi koji nikakve veze s tim nemaju.“

„Jevrejstvo u Hrvatskoj je završilo“

Među one koji nisu rešili problem vraćanja imovine spada i sam Danijel Dojč: „Ja sam drugo koleno, to nije bila imovina mojih roditelja, nego mojih dedova i baka i s jedne i s druge strane. Rešio sam delimično.“

Veliki problem za naslednike porodica koje su masovno stradale u vreme Drugog svetskog rata je i odredba da pravo na vraćanje imovine ima samo prvi nasledni red. „To znači da ja mogu da nasledim moje roditelje, a oni mogu da naslede svoje. Dakle, ako je ujak moje mame bio vlasnik kuće, ona nema pravo na tu imovinu. Imamo primer predsednika našeg udruženja, doktora Marka Ivanovića Krausa, koji je tražio imovinu svog oca koji je 1941, kada je video što se događa, prebacio vlasništvo zgrade u centru Zagreba na ime svoje žene koja je bila katolkinja. Ivanović Kraus ne može da nasledi tu nekretninu, jer supruga njegovog oca nije bila njegova prava majka“, priča Dojč i naglašava: „To je za nas amoralno, jer se radi o porodicama koje su desetkovane.“

„Ja dolazim iz takve porodice u kojoj se stalno oduzimala imovina. Nama se oduzimala imovina 1941, 1945, 1958, pa i kasnije, različitim uredbama. Ono malo što je ostalo, mrvice, čak i to je oduzeto“, kaže Dojč.

Na pitanje kako izgleda danas jevrejski život u Hrvatskoj, Danijel Dojč kaže da on još postoji, ali je „minimalan“. „Ostalo je toliko malo ljudi da ja mislim da za 20, 30 godina njih više uopšte neće ni biti. Jevrejstvo u Hrvatskoj je završilo: ovo su ostaci ostataka. I kada moja generacija i još možda sledeća generacija izumre, tu više neće biti nikoga. Od one velike zajednice koja je postojala pre Drugog svetskog rata – što slučajno znam jer su moji roditelji, moji dedovi i bake bili članovi, mislim da je u Zagrebu bilo 20.000 članova – danas u čitavoj Hrvatskoj ima možda 1.000 ljudi te vere i tog porekla.“

„Mi još od pre 1990. tražimo vraćanje imovine, ali sve to zajedno ima nekog smisla dok budemo bili živi. U trenutku kada mi izumremo, to sve zajedno nema smisla. Dakle, ako država to misli da vrati, neka vrati odmah, jer za 30 godina će biti prekasno“, zaključuje sekretar udruženja CEDEK Danijel Dojč.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.