Hrvatski vrh greši
29. novembar 2016.Činilo se da je prva poseta novog hrvatskog premijera Andreja Plenkovića Bosni i Hercegovini rutinska i ceremonijalna. Ali kada su dan nakon toga izvađene optužnice za zločine u Orašju, pokrenuta je i lavina preispitivanja - šta je to krenulo pogrešno u odnosima između Hrvatske i BiH. Situacija se dodatno zakomplikovala otkrivanjem novih istraga za zločine u BiH u kojima se sumnja proteže sve do aktuelnog hrvatskog ministra odbrane Damira Krstičevića.
Da li se zaista radi o nezavisnoj akciji pravosuđa koja se sasvim slučajno dogodila „dan posle“ Plenkovićeve posete? To bi značilo da je nova v.d. glavne tužiteljke u BiH Gordana Tadić, koja je dugo radila na ratnim zločinima – frustrirana što je u vreme njenog smenjenog prethodnika toliko slučajeva završavalo u fijoci – odlučila da samostalno krene sa svim optužnicama koje su kompletirane, bez obzira na „tajming“.
Deo političara, ali i analitičara, smatra, međutim, da bi trebalo biti oprezan oko zaključaka da je do takve situacije došlo – slučajno.
„Opipavanje“ nove vlade
Višeslav Raos, docent sa zagrebačkog Fakulteta političkih nauka, u razgovoru za DW kaže da smatra da se radi o „opipavanju“ nove vlade u Zagrebu: „Različite istražne radnje i istrage o ratnim zločinima u BiH vode se dugi niz godina. Međutim, slično kao i kod mnogih korupcionaških afera u Hrvatskoj, one se aktiviraju shodno dnevnopolitičkim potrebama. Slučaj vezan uz ratovanje na oraškom području upravo demonstrira takvu politiku ’vađenja papira s dna fijoke’. Zvanično Sarajevo ’opipava teren’ i testira novu ekipu u Banskim dvorima.“
Senada Šelo Šabić, naučna saradnica sa zagrebačkog Instituta za razvoj međunarodnih odnosa (IRMO), kaže da ne bih htela da nagađa šta se to zapravo dogodilo: „Činjenica jeste da je to povećalo napetost između Hrvatske i BiH, i da je to ’dalo štofa’ onima koji žele da naglašavaju da su Hrvati u BiH diskriminisani. Hrvatski politički vrh se zbog toga sigurno našao u teškoj situaciji. Trebalo bi odgovoriti – ali ovo je trenutak u kojem bi trebalo pokazati posebnu trezvenost. A sigurno da nije rešenje ono što je izjavio hrvatski ministar pravosuđa – da će Hrvatska sada podizati optužnice protiv oficira iz BiH. To je bio najgori mogući odgovor na situaciju u kojoj se Hrvatska našla. Ima mnogo ozbiljnih glasova u BiH koji smatraju da Tužilaštvo nije bilo ispolitizovano i da je tužiteljka postupila kako treba“, naglašava Šelo Šabić za DW. „Hrvatska bi u ovoj histeriji morala razumno da se odredi. Ona ne bi smela da se drži partikularnih interesa određenih struja iz BiH koji nalaze prostor i u Hrvatskoj“.
Promena kursa?
Da li je Plenković na bilo koji način signalizirao promenu kursa u hrvatskoj politici prema BiH? „Ne, nije. Spoljna politika Hrvatske prema Bosni i Hercegovini u poslednjih nekoliko godina se stabilizovala“, procenjuje Senada Šelo Šabić. „Hrvatski političari – od Milanovića i Josipovića, pa do predsednice Grabar Kitarović i premijera Plenkovića –smatraju da BiH utemeljena na Dejtonu ne može da postane funkcionalna, stabilna i prosperitetna i da bi nešto trebalo menjati i popravljati. A Hrvatska, zbog svog posebnog odnosa sa BiH, mora u sve te promene da bude nekako uključena.“
Senada Šelo Šabić, međutim, smatra da je taj konsenzus – pogrešan. „Iz perspektive Hrvatske, taj odnos se možda čini kao veoma dobronameran, trezven i realan, ali on to zapravo nije. On implicira deo patronizirajućeg stava, dociranja. Hrvatska se postavlja kao stariji brat i zaboravlja da bude samokritična. Hrvatski politički vrh naprosto mora da prihvati da postoji doza nepoverenja prema njegovim namerama. Zbog mnogih istorijskih i političkih okolnosti, redovno se otvaraju sumnje da Hrvatska nije sto posto za jedinstvenu i celovitu BiH.“
Kako ona tumači činjenicu da je Andrej Plenković ponovno naglasio ono što su govorili i mnogi drugi hrvatski političari – da će BiH biti „broj 1“ hrvatske spoljne politike?
„Hrvatski politički vrh je pogrešio i sam sebi iskopao rupu kada je počeo da naglašava da će BiH biti u fokusu hrvatske spoljne politike. To se u diplomatskim krugovima naprosto ne radi. Zamislite da Grčka kaže da će Kipar staviti u fokus svoje spoljne politike. Naprosto ne smete da imate takav diskurs, nezavisno o toga u kakvim je problemima vaš sused. Ako pokušavate da gradite ravnopravan odnos, ne smete tako da se postavljate. Ali verujem da su to bile početne greške.“
Kakav bi trebalo da bude odnos Hrvatske prema BiH, prema viđenju Senade Šelo Šabić? „Hrvatska bi trebalo da bude veoma oprezna i uzdržana. Ne bi trebalo da se gura u unutrašnja prekrajanja BiH. Hrvatski politički vrh zvanično naglašava da je jedinstvena i prosperitetna BiH u interesu Hrvatske, ali u praksi – ili u pojedinim porukama – to nije uvek slučaj. Vrlo često se naglašava da Hrvati u BiH nisu ravnopravni, da su diskriminisani, i da Hrvatska, zbog svojih ustavnih obaveza, zato što je potpisnica Dejtona i Vašingtonskog sporazuma, kao i zato što deli sa BiH tu dugačku granicu – ima veće pravo da učestvuje u diskusiji, pa i da odlučuje o ustrojstvu BiH. Mislim da bi tu Hrvatska trebalo da bude mnogo opreznija. Hrvatska bi pre svega trebalo da definiše koji je njen nacionalni interes – ne koji je interes Hrvata u BiH, već koji je interes Hrvatske prema BiH, pa i prema drugim susednim državama.“
Tiha diplomatija
I Višeslav Raos kritikuje model hrvatske spoljne politike prema BiH: „Hrvatska već dugo nema jasnu i nedvosmislenu spoljnu politiku prema nizu zemalja, pa tako ni prema susednoj BiH. Važno je znati da osnova bilo kakve hrvatske politike prema toj zemlji nije samo zaštita naših državljana koji tamo žive, već i garantovanje stabilnosti ustavno-pravnog poretka, na šta obavezuje potpis predsednika Hrvatske na Sporazumu iz Dejtona. U politici Zagreba prema Sarajevu suviše često je mnogo praznih fraza i opštih mesta, a premalo konkretnih ekonomskih, bezbednosnih, pravnih i političkih promišljanja koja zaista mogu da doprinesu stabilizaciji, napretku i razvoju, kako međusobnih odnosa, tako i stanja u samoj BiH.“
Raos je zagovornik aktivnije politike, ali pre svega bez velike parade, s mnogo više tzv. tihe diplomatije: „Umesto velikih gestova i reči, potrebno je sistematski raditi na tome da ono u šta se zvanični Zagreb zaklinje – ’ravnopravnost tri konstitutivna naroda’, ’evropska i atlantska perspektiva BiH’ i sl. – zaista bude i ispunjeno. To je lakše postići tihom diplomatijom, kontinuiranom i suptilnom saradnjom pravosudnih i policijskih tela, kao i pametnim projektima prekogranične saradnje, u okviru evropskih strukturnih i kohezionih fondova, nego velikim sastancima na vrhu.“