Hvarska „lipost uzorita“

Dok normalnom brodu Jadrolinije do Hvara – a to dalmatinsko ostrvo ja naš cilj – treba dva sata, mi ćemo se voziti samo sat vremena. Iz splitske luke isplovljavamo katamaranom usidrenim na vezu broj 13 – brodom sa dva trupa koji brže klizi po vodi od običnih jednotrupnih brodova. Dvostruko brža vožnja košta dva puta više, ali ćemo se već oko devet ujutro naći u gradu Hvaru. Ostale linije uglavnom prevoze do trajektne luke udaljene dva kilometra od Starog Grada.

Ulazak u Hvar

Plovidba je ugodna, velika kabina sa sedištima samo dopola ispunjena ranoraniocima. Mesec je juni, još nisu počele glavne sezonske gužve. Samo što smo istrljali ostatke pospanosti iz očiju i progovorili koju, već smo se približavali luci grada Hvara. Ulazak u luku obećava. 

Zvonik Katedrala svetog Stjepana, ponosne hvarske palate, Arsenal – istorijsko brodogradilište za galije kojem je 1612. pridodato jedno od najstarijih pozorišta u Evropi. Riva građena od tvrdog mermera. Loža, zgrada u kojoj su se za dugih mletačkih vekova okupljali viđeni ljudi da bi doneli odluke od važnosti za zajednicu. Uz nju Toranj Leroj sa satom. Tvrđava na brdu. I kaskade krovova.

Posle iskrcavanja u uličicama oko luke tražimo kafić „Kava 37". Jedna od boljih stvari globalizovanog sveta jeste mogućnost da na Hvaru popijete kafu od najboljeg zrna. Specializovana kafedžijska radnja nam je poznata – isti vlasnici drže u Splitu lokal koji se zove „Kava 2". Na Hvaru je specijalna kafa skuplja nego na kopnu, a kroasan sa bademovim listićima je naprosto pravi način da počnete dan na „sunčanom otoku“ kako zovu Hvar. 

Potom obilazimo znamenitosti. Divimo se svim pobrojanim građevinama i već stupamo u konkurentski odnos sa grupicama turista – određene pozicije za fotografisanje podrazumevaju čekanje u redu. Kao i obično, ne čekam, već fotografišem iz uglova koji nisu zastupljeni u reklamnim katalozima. 

 „Ova lipost uzorita“

Odlazimo do letnjikovca hvarskog plemića i pesnika Hanibala Lucića. U bivšoj letnjoj rezidenciji je smešten Muzej hvarske baštine. 

Vrt kroz koji prolazim svojom lepotom i otmenošću navodi me na misao da uopšte nije bilo loše biti Hanibal Lucić. Osim kad se narod pobuni protiv lokalnog plemstva, pa onda morate da bežite u Split, Trogir ili za Italiju. U mirnim vremenima Lucić je mogao da piše i prevodi. Kao i većina ondašnjih aristokrata nije imao visoko mišljenje o narodu. Puk je za njega “mnoštvo koje razuma nema”. 

Hanibal Lucić je ipak imao jednu osobinu koja će se pokazati skoro kobnom za čoveka njegovog ranga. Bio je osetljiv na žensku lepotu. Zna se da je spevao himnu lepoti jedne žene: Jur ni jedna na svit vila. U toj pesmi Lucić se obraća Stvoritelju, da poštedi takvu lepotu prolaznosti: „Ne daj vrime da ju shara". Ova „lipost uzorita" je zaslužila da bude večna. E, taj plemić koji je prezirao prost narod, zavoleo je lepoticu iz naroda, sa njom je imao sina, priznao ga i zaveštao mu svoje imanje. Tako ženska lepota još u 16. veku kao danas u holivudskim limunadama pokazuje nadmoć nad staleškim predrasudama. 

Vraćamo se prema glavnom gradskom trgu. Oblaci su se razišli i kamen počinje upijati sunčevu vrelinu. Basamaci, zapravo uličice za penjanje – u Dalmaciji ih zovu skale i skaline – vode u nekoliko paralelnih pravaca ka tvrđavi. A ulice koje pod pravim uglom presecaju skaline pune su konoba i kafića. Ovaj deo grada je posebno mediteranski živopisan. Jedna od strmih ulica sa stepeništem zove se „Kroz Grodu". A Groda je najstariji deo grada. U spletu ulica nailazim na zgradu dominikanskog samostana pred kojom je kip sa knjigom, a na otvorenoj kamenoj stranici stoji – Ora et labora – moli se i radi. 

Stari dominikanski moto, koji u celosti glasi Ora et labora, Deus adest sine mora. Moli se i radi, bog pomaže bez zadrške. A u samoj zgradi danas je smešten „Muzej Hanibala Lucića“, čije tragove u gradu Hvaru izgleda ne možete izbeći sve i da hoćete. 

Stari Grad na Foru

Hvar se kao ni jedno drugo hrvatsko ostrvo prućio u dužinu, preko 67 kilometara, ali je zato vitak u struku, sa jedne na drugu obalu pređe se brzo, između njih je najviše desetak kilometara. Putujemo autobusom Čazmatransa koji više puta dnevno povezuje hvarska mesta. Šta nam može ponuditi Stari Grad, od kojeg nas deli dvadesetak kilometara, a da već nije viđeno u raskošnom gradu Hvaru?

pročitajte još: Zapisi sa Ušća

Mnogo toga. Izlazimo na autobusku stanicu, koja nije više od proširenja sa nadstrešnicom. Već je vrelo. Za nekoliko minuta uranjamo u splet uličica, u senke kamenih kuća. Malo je ljudi. Izlazimo na rivu. More se poput fjorda uvuklo u ostrvsko kopno, pa Stari Grad izgleda kao naseobina na reci. Stoga ne treba da čudi da je sve počelo ovde, jer mali zaliv jeste bogomdana luka. To su primetili i starogrčki kolonisti koji su se doselili ovamo, kažu sa kikladskog ostrva Paros, a za račun Dionizija Starijeg, starogrčkog tiranina sicilijanske Sirakuze. Nazvali su svoj novi zavičaj Faros. Bilo je to pre dvadeset i tri veka, ali meštani svoje ostrvo ni dan danas ne zovu Hvor, kao ostali čakavci na njemu, već For. Tako su bliže istorijskom temelju.Lep niz kuća uz obalu sa usečenim trgovima. Šetnja duž rive ne traje više od desetak minuta. Ali to je dovoljno. Sa mestima je kao sa ljudima. Često ne znate zašto su vam simpatična. Od prvog trenutka sam se u Starom Gradu osećao bolje nego u gradu Hvaru, gde je turistički fenseraj već delimično dostigao nivo Dubrovnika. Ne umem sebi objasniti ovu prisnost sa mestom u kojem sa prvi put nalazim. Ali naviknut sam na sopstveno intuitivno- čulno obuhvatanje mesta u prvih petnaestak minuta boravka. Tako je bilo sa Pargom, sa Strugom, sa Palermom, sa Koimbrom, sa Pirotom. Tako je sada i sa Starim Gradom na Hvaru.

Od Škvora do Tvrdalja

Najpre nabasamo na Škor – trg iz 17. veka koji je sačuvao autentičan izgled. Ime je dobio po škveru – brodogradilištu. Pre nekoliko vekova trg je bio na obali, posle je obala nasuta, riva je oteta od vode. Unaokolo, sa tri strane i renesansa i barok i narodna hvarska arhitektura. I nestvaran mir. 

Odmah potom izbijamo na prostrani trg sa spomenikom Petru Hektoroviću, renesansnom pesniku . To ime je neraskidivo povezano sa mojom školskom lektirom: „Ribanje i ribarsko prigovaranje". Sa jezika 16. veka moglo bi se prevesti i kao „Ribarenje i ribarsko razgovaranje", a možda i kao “nadgovaranje”, nadmetanje u razgovoru. Petar Hektorović je napisao neku vrstu putopisa dalmatinskim ostrvima u društvu pametnih i muzikalnih ribara. Oni su mu čak, kako autor kaže, otpevali dve bugarštice, narodne pesme. A pevali su na „sarpski način“, 

Kako god, ovaj značajni spev, brodski dnevnik, ribarska idila – hibridna tvorevina nedogmatskog pesnika – ostavila je današnjim Srbima i Hrvatima kosku oko koje se na raznim forumima u Internetu gložu, podeljeni na one koji tvrde da je Hektorovićev „srpski način“ samo „intonacijska kategorija, a ne pripadonosna oznaka" i onih koji u Hektorovićevim ribarima vide Srbe. 

Tako je to kada se prvo na najgluplji mogući način – ratom – razgraniče države, a potom ne znaju šta će sa najstarijim primerima zajedničke baštine. Mene Hektorović pre svega zanima kao čovek koji je stvorio utvrđeni dvorac pred kojom stojim. 

„Ako znaš šta si…“

Pesnik je doživeo dve turske provale u svoje mesto, ali je dvorac Tvrdalj sa ribnjakom i vrtom s upornošću i trudom obnovio. Stavio ga je na raspolaganje sugrađanima u slučaju nevolje. Bio je na strani naroda u sukobima sa plemstvom. Najbolje što sam pročitao o Tvrdalju odnosi se na klozet. Iznad rupe u koju su se praznile noćne posude stoji natpis: SI TE NOSTI CUR SUPERBIS. A to na latinskom znači: Ako znaš šta si, zašto se oholiš? Ovo je tako dobro, da bi rečenicu trebalo napisati na ulazima u sanitarne prostorije najmoćnijih ljudi sveta. 

Meni je Petar Hektorović daleko bliži od njegovog savremenika, Hanibala Lucića. Hladna lepota Lucićevog letnjikovca u gradu Hvaru i  Hektorovićeva tvrđava koja čuva unutrašnjost renesansne vile, a otvorena je i za namernike i za siromahe, predstavljaju sve do danas dve suprotstavljene životne filozofije. Na spomeniku Hektoroviću zapisan je stih iz Ribanja: „Na Tvardalju mome, koji me posvoji".

Hvarsko-kragujevačka pica

Od ovoliko estetski upakovane istorije dobro se ogladni. Biramo između nekoliko mesnih konoba, svaka ima simpatičnu baštu. Ali restoran Grano duro ima najdeblju hladovinu. U modernom enterijeru kušamo belo vino i jelo po preporuci kuće – picu sa školjkama i plodovima mora. Konobar Nikola, imenjak jednog od dva Hektorovićeva ribara, govori na „srpski način“ ali razlog nije tako nejasan kao u književnosti. Nije to ni „intonacijska oznaka", već je momak jednostavno –  iz Mladenovca. Ugodno smo proćaskali. Na primedbu da je hrana odlična i da pozdravi šefa kuhinje, koji majstorski sprema mediteranska jela, on je odgovorio: „Baš lepo. Hoću. On je inače iz Kragujevca“. 

Izgleda da ovde, u Starom Gradu, na Hvaru, još od Hektorovićevih vremena pa sve do danas stvari nisu onakve kakvim sa na prvi pogled čine.  

Posle jela krenemo u još jednu šetnju. Na kraju rive nailazimo na kuću i mauzolej okružen čempresima. Ovo zdanje je jedino u nizu koje ima kupolu, svojim proporcijama i skladom izaziva radoznalost. Tu je sahranjen Don Šime Ljubić, čovek koji je prvom polovinom 19. veka rođen u Starom Gradu. Bio je teolog, ali je studirao i slavistiku i istoriju. Ostaće upamćen kao otac južnoslovenske numizmatike, jer je 1875. objavio „Opis jugoslavenskih novaca". Bio je član „Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti" u Zagrebu od njenog osnivanja.  

Ovoliko učenosti na ovako malo prostora zaista jeste hvarsko čudo. Don Šime je umeo da izabere životni put, ali mu je i grob u zavičaju – izrazito lep.  

Jelsa gordog imena

Mislim ove misli dok čekamo autobus za Jelsu. Da imamo više snage možda bismo i prošetali tih osam kilometara. Srećni smo što Čazmatransov autobus stiže, makar sa petnaestak minuta zakašnjenja. Sunce se naginje ka zapadu. Kroz prozor vidomo polja podeljena kamenim međama, koja su sačuvana još od starogrčkih vremena. I već smo u čarobnoj Jelsi. Ime ove morske varošice je u jugoslovenskoj eri za kontinentalce imala skoro snobovski prizvuk. „Letovala sam u Jelsi" bila je omiljena fraza preplanule ženske čeljadi iz dobrostojećih socijalističkih kuća čak i u provincijskim gradićima. 

A sada smo i mi tu. Sa zakašnjenjem od nekoliko decenija, ali bolje ikad nego nikad. Osetio sam da mesto u sebi skriva onu ostrvsku Dalmaciju koja je svima draga – ljudi koji na klupi ćaskaju na svojem dijalektu, spor korak konobara koji donosi odličnu kafu sa sladoledom, luka u kojoj barke čekaju svoje vlasnike kao ostavljene neveste. I zaista – u moje oko nahrupila je lepota koja je zamisliva samo na razglednicama. 

Sunce u bunilu

Jelsa je u svom imenu možda sačuvala slovensko ime Hvara – Lesina, Lesna. Stari slovenski izraz za šumu, šumovitost. To ime su preuzeli mletački gospodari, a ovdašnje stanovništvo ga je, kada ga izgovaraju mletačka usta, se vremenom čulo kao Jelsa. Tako kaže jedna od teorija.

Prekratko sam u Jelsi da bih mogao da se pozabavim lokalnim mitovima i pričama. Ali dovoljno dugo da bih poželeo da se vratim, da još jednom sednem u luku i posmatram galebove kako odleću prema Biokovu na horizontu. One jadranske galebove za koje je Jelšanin Vinko Buj zapisao da su „kraljevi visina", te da je jedan sleteo „u Jelsu kraj mora, i tu osta da ga ljubi zora". Tako je urezano na kamenoj ploči u luci, ispod spomenika galebu – to su stihovi pokojnog hrvatskog akademika koji je doktorirao psihologiju u Nemačkoj. 

Ponovo stiže Čazmatransov bus, ovaj put do trajektne luke koja se nalazi nadomak Starog Grada. Čeka nas kolos Jadrolinije koji do osam naveče proguta sve automobile i pešake da bi zaplovio ka Splitu. Sa gornje palube posmatram kako sunce menja boju, postajući purpurnocrveno kao u predinfarktnom bunilu, da bi potonulo u crnu vodu. Baš taj zalazak sunca je jedino što je moglo da stavi dostojnu tačku na ovakav hvarski dan.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.