I mi smo Amerikanci

Ipak, od 11. septembra, većina njih se žali da im je život u Americi postao teži. Javnu debatu određuju naslovi novina, kao na primer o kontroverzi oko planirane izgradnje islamskog centra u blizini mesta na kome se dogodio teroristički napad u Njujorku. Muslimanska zajednica se zato trudi da objasni svojoj okolini, da oni isto tako osuđuju radikalni islamski terorizam, kao što čine njihovi hrišćanski susedi.

Ogromna soba bez prozora je sedište lokalnih vlasti u Rokvilu, u državi Merilend. Dobra dva tuceta građana su se tu okupila kako bi sa svojim predstavnicima razgovarali o anganžmanu azijatsko-američke zajednice. Diskusiji prisustvuje i Samira Husein: "Podržavam ostale zajednice, isto onako kako one mene podržavaju."

Ipak, ova Palestinka je morala naporno da radi na tome da dobije priznanje u Montgomeri Kantriju. Samira Husein je muslimanka. U SAD je došla kao mala devojčica 1972., ovde se udala i izrodila četvoro dece. Sa Prvim zalivskim ratom počeli su i problemi:

"Prvo su nam demolirali auto, sekli gume, razvaljivali vrata od kuće, na nas bacali smeće i mrtve ptice, čupali cveće iz našeg dvorišta. A što je najgore: moja deca su svaki dan zadirkivali u školi i pratili na putu do škole. Oni su nas vređali i radili sve šta čoveku može da padne na pamet."

Teroristički napadi od 11. septembra izazvali su još veće probleme

Ova socijalna radnica odjednom je diskriminisana i na radnom mestu. "Nisam uradila ništa loše. Ja sam poslušan građanin, dobrovoljno radim u školi i u susedstvu. O čemu god da je reč, uvek pokušavam da dam svoj doprinos kao dobar sused. Ali pošto sam iz Palestine i muslimanka, zato me kažnjavaju? To nije fer."

Ali Samira je na to reagovala kao i uvek: još više se aktivirala u zajednici, u savetu roditelja, u školama, u opštini. Ona objašnjava učenicima zašto nosi maramu na glavi: "Znanje je moje oružje. Želim da informišem ljude. Najbolje je početi sa decom. Kada jedno dete razume našu kulturu i našu religiju, onda će i roditelji da promene svoje stavove."

Kaže da je njen rad urodio plodom. Samira Husein je 2002. od okruga dobila odlikovanje za posvećenost borbi protiv netolerancije. Ispod jedne bronzane statue u hodniku ispred sale za sastanke sedišta lokalnih vlasti ugravirano je i njeno ime.

Manjine su ovde u većini

Tufail Ahmad rođen je u Indiji, živeo je u Pakistanu a 1973. emigrirao je u SAD. Njegovo preduzeće za brodski tovar sada vodi jedan od njegovih sinova. A on kao najstariji u zajednici, još 11. septembra odlučio je da se aktivira. Prvo je organizovao okrugle stolove a zatim i dobrotvornu pomoć. Od 2001. muslimani iz Montgomeri Katrija sakupljaju namirnice, a ni sam Ahmad se ne stidi da stoji ispred supermarketa i moli za donacije. Tako svake godine skupe hiljade kila namirnica. Ahmad kaže: "Manjine su ovde u većini, ali da li Vam je upalo u oči da sav dobrotvoran rad u okrugu rade belci? "

Ahmad radi na tome da se to promeni. Po njegovom mišljenju, to je jedini način da se muslimani i ostale manjine integrišu u Americi.

Valed Hafiz dolazi iz Sirije. Dvadeset godina je živeo u Nemačkoj, a već deset godina radi u SAD. On je član dobrotvorne organizacije muslimana - Fondacije muslimana iz Montgomeri Kantrija:

"U ovom kraju su ljudi bolje informisani. Kada idete u Teksas ili Zapadnu Virdžiniju - tamo ljudi još uvek ne znaju gde je Sirija a gde Jordan, i ko je bio odgovoran za 11. septembar. Niti oni to žele da znaju."

Pitanje koje nikada ne biste postavili hrišćaninu

I Mimi Hasanein (63) je doživela da su ljudi iz Montgomeri Kantrija uz nju (ZU IHR HALTEN). Ona drži tri dnevna boravka za decu, jedan od njih je u Džrman taunu. Njeno osoblje - 75 zaposlenih, brine o 450 dece. Od 11. septembra strahovala je da roditelji više neće slati decu njoj. Ali, podrška je naprotiv bila zapanjujuća. "Oni mene ne doživljavaju kao muslimanku, već kao Mimi."

Ona je pre 40 godina došla iz Egipta i od početka je istovremeno pokušavala da se integriše, ali i da očuva svoj identitet. Zato ona ne pravi kostime za Noć veštica za decu u njenom boravku, već mesi baklavu. Ona kaže: "Hrana govori univerzalnim jezikom. Čovek uvek mora da traži ono što nas povezuje sa drugima ,a ne šta nas razdvaja."

Guled Kasim se slaže sa Mimi. On je 1985. kao desetogodišnjak došao iz Somalije u Montgomeri Kantri, a trenutno predsedava Fondacijom muslimana u kojoj radi oko 300-400 ljudi na dobrotvornim akcijama. On koji je inače služio u američkoj vojsci, na pitanje da li se pre svega oseća kao musliman ili kao Amerikanac, odgovara sledećim rečima:

"Ovo pitanje nikada ne biste postavili jednom hrišćaninu. To je trik pitanje. Ja sam oba. Moja generacija nema problem sa tim da kaže da je Amerikanac i musliman, ili musliman i Amerikanac, redosled je nebitan."

Autori: Kristina Bergman, Tijana Milunović
Odg. urednik: Jakov Leon