Ibar kao rov

„Malo koja građevina ilustruje konflikt Albanaca i Srba kao zatvoreni most preko Ibra u Mitrovici“, piše švajcarski list Noje cirher cajtung povodom najava da će most ponovo biti otvoren za saobraćaj. „Barikadu su pre pet godina postavili Srbi sa severa zemlje u znak protesta zbog uvođenja carinarnice na granici ka Srbiji. Međunarodne trupe Kfora pod vođstvom zemalja NATO tolerisale su barikadu na glavnom mostu jer je saobraćaj na preostala dva mosta na istoku i zapadu grada funkcionisao nesmetano. Od pre dve godine glavni most mogu da prelaze pešaci. Time je značaj tog mosta pre svega simboličan.“

Autor Andreas Rajh podseća da je na briselskom dijalogu Beograda i Prištine dogovoreno i otvaranje mosta, ali da je tempo kojim se to čini traljav: most bi za vozila trebalo da bude otvoren tek 20. januara 2017. „U mukotrpnom procesu pomirenja Srba i Albanaca na Kosovu bi otvaranje mosta preko Ibra bilo tek mali korak. Rovovi između etnija su i 17 godina posle rata veoma duboki. Tu ništa ne bi promenio ni otvoreni most u Mitrovici. Uvek iznova se oštećuju kuće kosovskih Srba, koji danas čine oko sedam odsto stanovnika. Razdvajanje obuhvata i mlade generacije koje nemaju sopstveno sećanje na rat.“

„Škole jedva da daju aktivni doprinos pomirenju. Tako kosovsko-srpske opštine slede obrazovni plan iz Beograda. Ni albanska ni srpska deca ne uče jezik onih drugih pa se i istorijski udžbenici jako razlikuju“, piše list.

Dalje se navodi da su u Prištini jaki protesti zbog planiranog osnivanja Zajednice srpskih opština. „Sporo zaceljuju rane koje je kosovski rat između Albanaca i Srba otvorio. Posredovanje EU i sa time povezana perspektiva pristupanja EU su prethodnih godina doprinele tome da se nacionalisti utišaju. S obzirom na brojne druge krize, izgleda da ovaj region u Briselu više nije od najvišeg prioriteta. To je potaman huškačima s obe strane.“

Minhenski Zidojče cajtung pod naslovom „Kosovo, 32 celzijusa“ piše o bazenu u Velikoj Hoči za koji je 2014. čuveni pisac Peter Handke donirao deo novca od međunarodne nagrade za dramska dostignuća. Velika Hoča nadomak Orahovca je selo sa 700 meštana. Tu su, kako piše autor Ralf Hamertaler, inače poznati nemački esejista i dramaturg, „Srbi među Srbima, to je jedna od enklava koje se dopadaju Beogradu jer tako nema bojazni da će koji Srbin prošetati albanskim komšilukom i time nezavisnom republikom zvanom Kosovo“.

Autor u Orahovcu razgovara sa Fadiljem Bajrajem, albanskim prevodiocem dela Čarlsa Bukovskog. Kada mu pomene Handkea, Fadilj samo odmahuje glavom. „Znaš, Fadilje, kažem mu, na početku sam razumeo Handkea. Dok je ceo svet bio protiv Srbije, on je digao svoj glas za Srbiju. Od jednog pisca i ne očekujem ništa drugo, on mora da uzburka kolotečinu. […] Ali onda se nažalost sam Handke više nije mrdao, kao da je zadremao u senci ratnog gospodara. Kao da je zatvorio oči.“ Autor reportaže opisuje druženje s Albancima u Orahovcu, oni stalno časte cigaretama i poručuju rakiju, što autora inspiriše: „Mora biti, mislim, da je Handke imao isto iskustvo sa Srbima kao ja sa Albancima. Čoveku stvari lako prirastu srcu.“

Autor planira posetu bazenu za koji je Handke donirao 50.000 evra. Prijatelj Jeton Neziraj, kosovski dramski pisac, kaže: „Trebalo je prvo da plivamo pa da pijemo rakiju. Sada je za to kasno.“ U tom kraju, piše dalje, ima dosta domaće rakije, crvenog i belog vina. „Nedugo nakon rata su u blizini ubijeni srpski vinogradari tokom rada. Bilo je to vreme osvete. Novinar Veton Suroj u novinama Koha ditore koje je osnovao piše o albanskom fašizmu. Prebacio je osvetnicima da će sve upropastiti. Navodno je posle tog napisa ubijanje stalo, makar najvećim delom.“

„Kada smo stigli u Veliku Hoču, Jeton reče – pažnja, ironija – da smo na neprijateljskoj teritoriji, u Handkeovoj zemlji. Neprijatelja se međutim ne treba plašiti, jer ni mi nismo strašni, a Jeton i Dževdet uz to govore i srpski. Dva kafića koja nam neprijatelj preporučuje su nažalost zatvorena. U jednoj radnji kupujem dva litra rakije u plastičnoj flaši. Mladi prodavac kaže da je Handke bio pre tri ili četiri sedmice. Ali kada postavim pitanje svih pitanja, ono naime o Handkeovom bazenu, suočavamo se sa gorkom istinom: bazena nema. Jedna grupa seljana bila je protiv toga. Tipično balkanski, kaže Dževdet, kada jedni prepoznaju da bi drugi mogli od nečega da profitiraju, onda se pobrinu da od tog nečeg ne bude ništa.“