Tako. Na kraju je sve ipak ispalo dobro. S relativno jasnom podrškom od 66 odsto, članovi Socijaldemokratske partije rekli su „Da“ novoj koaliciji s Angelom Merkel na čelu. Još pre Uskrsa, u toku marta, trebalo bi da bude formirana nova vlada.
Ali put do nje bio je trnovit. Propali koalicioni pregovori; glavni protagonisti nemačkog političkog života poput kratkotrajne zvezde SPD Martina Šulca, u vihoru potrage za novim koalicijama netragom su nestali. Kancelarka se nalazila u teškom položaju jer joj jednostavno nije polazilo za rukom da, u novom svetu brojnih, malih stranaka, pronađe većinu za sastavljanje vlade.
Za Nemačku je to sasvim nova situacija. Od osnivanja Savezne Republike 1949, gotovo uvek su dve velike stranke (CDU/CSU ili SPD) tražile manjeg partnera. A ponekad ni to nije bilo potrebno, jer su bile toliko jake da su mogla same da vladaju. I u poslednjih dvanaest godina situacija je isto tako bila predvidljiva: Angela Merkel je bila i ostajala kancelaka, a sve ostalo svet nije preterano interesovalo. Sad je tome došao kraj.
Ulazak desno-konzervativne Alternative za Nemačku (AfD) u Bundestag označio je kraj tog lagodnog načina bavljenja politikom. Velike stranke su sve manje, male postaju sve veće. Zato i procesi sastavljanja koalicione većine potrebne za formiranje vlade postaju sve komplikovaniji.
Nemačka se bori za svoj identitet
Ta nova situacija odražava ono što se u Nemačkoj događa. I jedna i druga velika – kako ih u Nemačkoj zovu – „narodna“ stranka, svoje stalne birače su do te mere razočarale, da oni sada glasaju ili za ekstremnu levicu ili za ekstremnu desnicu. Nekada velike stranke danas jednostavno ne pronalaze koncept kako da odgovore na strahove mnogih Nemaca koji su nesigurni i preopterećeni, jer primećuju kako polako nestaju njihovi ustaljeni životni uslovi. Velike stranke takođe nemaju odgovor ni na pitanje kako pod jednu kapu staviti globalizaciju, integracije i identitet. I na spoljnopolitičkom planu nejasno je koju bi ulogu Nemačka u ovom „Donald Tramp – Si Đingping svetu“ trebalo da igra. I, na kraju krajeva, šta to uopšte znači kada se kaže da bi Nemačka trebalo da preuzme veću odgovornost u spoljnoj i odbrambenoj politici Evropske unije?
Poslednji meseci političkog natezanja mogli bi da budu i poziv na buđenje, a to je Nemačkoj preko potrebno. Političari biračima ponovno moraju da pruže osećaj da ih neko sluša. Politika mora da dokaže da je shvatila da postoje teme koje narod brinu i na koje može da se reaguje bez da se upada u staru, opasnu zamku nacionalizma. Pritom stranke „velike koalicije“ moraju da pronađu način – uprkos činjenici da vladaju zajednički – i da se oko pojedinih tema posvađaju, kako bi se razlikovale jedna od druge i zadržale svoje karakteristike. Samo jasni stavovi i jasni profili stranaka, zaustaviće trend nestanka birača. Ako to ne bude uspelo, obe velike stranke će, najkasnije na izborima 2021, zajednički da se survaju u propast. Pritom ni strah od odobravanja pogrešne strane, ali isto tako ni lov na glasove u desno-nacionalnom miljeu AfD, ne bi smeo da igra nekakvu ulogu.
Važan poziv na buđenje
Angela Merkel sada može da sastavi vladu. Dugačak put do toga jasan je signal da bi se ponovno trebalo boriti za politički kurs. Ulaskom AfD u Bundestag oživela je svojevrsna kultura rasprave koja uliva nadu. Političar Zelenih Džem Ozdemir bio je jedan od prvih koji je u svom vatrenom govoru pokazao na koji način se reaguje na mržnju i izolaciju drugih. On, dete turskih useljenika, pokazao je da ljubav i ponos prema domovini, Nemačkoj, nisu pojmovi koji se po svaku cenu moraju vezati isključivo za vreme nacionalsocijalizma, već da oni mogu da budu i izvor snage koji pomaže u odbrani onoga što je i obeležje Nemačke – ideje o pluralnom i slobodnom društvu. Takav govor odavno se nije mogao čuti u nemačkom parlamentu.
Sada, dakle, započinje period spora oko toga ko ima bolji argument, a iza nas je period nedostatka alternative. Nakon vremena političke paralize, koja traje mnogo duže od poslednjih nekoliko meseci koliko je Nemačka bila bez „prave“ vlade, to je dobar početak.