Ilegalne deportacije na grčko-turskoj granici
21. januar 2020.
Temperatura vode ne prelazi dva stepena. Noću i ujutru, nad rekom se nadvijaju gusti oblaci magle. Na rastinju uz obalu hvata se led.
Zimsku idilu na reci Marici, prirodnoj granici između Turske i Grčke, remeti talas izbeglica. Ljudi se odlučuju na opasan put preko reke da ne bi završili u nekom od zloglasnih „hotspotova“, kampova za izbeglice na ostrvima Lezbosu, Samosu ili Hiosu. Neki to plaćaju životom.
„Do sada sam izvukao na desetine mrtvih iz reke“, kaže nam jedan ribar. Na mobilnom telefonu pokazuje leševe koje je otkrio loveći ribu u delti Marice. Neki od izbeglica koji prežive prelazak preko reke u magli i noću, smrznu se narednog dan na grčkoj obali reke dok iscrpljeni i gladni pokušavaju da se sakriju od granične policije.
Život na spoljnoj granici EU
Područje oko reke je zabranjena zona. Nju kontroliše vojska. Tu mogu da uđu samo poljoprivrednici koji na obalama Marice imaju svoja polja. „Ne možete da se spustite do reke u automobilu s nekim drugim registarskim tablicama“, kaže farmer iz seoceta Nea Visa. „Moja je ćerka se jednom vozilom rent-a-kar do našeg polja i odmah se tu stvorila i policija i vojska.“
Ljudi koji žive na obalama Marice znaju šta znači život na granici. Dugogodišnji sukob s Turskom stalno visi u vazduhu. „Turski graničari tvrde da ulazimo u njihove vode i stalno nam prete. Ali to nije tačno“, žali se ribar. Pritom život običnih ljudi na spoljnoj granici Evropske unije nije jedini koji izaziva političke tenzije: situacija sa izbeglicama trenutno je teška i preti da eskalira.
Napetost i strah
Ljudi na Marici su još od Zalivskog rata devedesetih godina suočeni s problemom izbeglica. Ljudi koji pokušavaju da pređu reku i domognu se grčke obale često stradaju. Situacija se sada pogoršala, kaže Marianti Tasuli iz sela Mikro Derejo. Grci su izbeglicama uvek pomagali hranom i odjećom. Rade to i danas. Ali mnogi meštani sada se plaše.
„Četiri muškarca su nožem naterala mog sina da ih odveze u susedno, veće mesto“, priča Tasuli. U susednom selu Rusa, jedan meštanin kaže da su izbeglice redovno boravile u njegovoj kući kad njega nije bilo tu. „Palili su vatru da se zagreju i naneli mi štetu.“ I drugi meštani svedoče o krađama i napadima. Ipak, postoje i pozitivna iskustva. Vlasnik kafića Dimitris Kazancis iz Nea Vise iznenadio se jednog jutra kada je ispred svog ulaza pronašao novčanicu od 10 evra: „Izbeglice su odnele moja drva kako bi zapalili vatru i ostavili mi novac.“
Ilegalne deportacije?
Zašto se ljudi koji su u bekstvu ne obraćaju vlastima? One su zakonski obavezne da svaki slučaj podnošenja azila ispitaju? Nezavisne nevladine organizacije prenose da je to tako zbog nasilja nad izbeglicama i migrantima. A ponekad se, tvrde, sprovode i ilegalne akcije vraćanja ljudi u Tursku. Te tzv. „puš-bekove“ sprovodi navodno grčka policija. Izbeglice se, kako se navodi, sprečavaju da uđu na teritoriju Grčke ili policija noću primorava potražioce azila koje je prethodno privela da se preko reke i po magli vrate u Tursku.
Stanovnici tog kraja osećaju se prepušteni sami sebi i ćute. Ne usuđujući se da reaguju na agresivno ponašanje vlasti: „Svi ovde znaju za policijske kamione bez registarskih tablica. I svi znaju da se u tim kamionima izbeglice ilegalno prebacuju nazad u Tursku“, kaže vlasnik jednog kafića u selu Pragi, koje se nalazi u neposrednoj blizini reke Marice.
„Uspeo sam da pređem na drugu stranu tek u četvrtom pokušaju“, priča nam 19-godišnji Avganistanac kojeg smo sreli u Solunu. „Prva dva puta me je uhvatila turska policija, treći put Grci. Pretukli su me, uništili mi mobilni telefon, a zatim me vratili u Tursku.“
U decembru je nemački magazin „Špigel“ objavio slike snimljene kamerama za nadgledanje na kojima su zabeleženi „puš-bekovi“. Na snimcima se vide maskirani muškarci na reci Marici kako prisiljavaju izbeglice da se vrate na drugu stranu. Zvaničnik Fronteksa koji patrolira grčko-turskom granicom, smatra da je materijal koji je na uvid dobio „Špigel“ verodostojan.
Nevladine organizacije traže objašnjenja
„Nakon što stignu u Grčku, policija odvodi izbeglice i migrante kombijem do mesta na kojem može da sakupi i drži od 60 do 100 ljudi“, objašnjava Selma Mešić iz organizacije „Mobilni info-tim“ iz Soluna. Ta organizacija uz pomoć volontera intervjuiše izbeglice i beleži slučajeve ilegalnih deportacija. „Uveče ih teraju da idu do reke. Izbeglice su nam rekle da ih tamo dočekuju maskirani muškarci koji su ih stavljaju u čamce i prisiljavaju da se vrate na drugu stranu.“
U decembarskom izveštaju „Mreže za praćenje nasilja na granici“, još jedne organizacije koja se duž Balkanske rute bavi problemom ilegalnog vraćanja izbeglica, zabeležen je sledeći incident iz novembra 2019: dva Marokanca starosti 25 i 26 godina ispričala su da su, sa još jednom osobom, prešli reku. Predstavnici grčkih vlasti uhvatili su jednog od njih, vezali su mu ruke i noge plastičnim kablom i bacili ga nazad u Maricu. „Ne znam da li je živ ili nije“, ispričao je preživeli Marokanac iz grupe. On i njegov pratilac su nakon tog incidenta vraćeni nazad u Tursku.
DW je zatražio razgovor s predstavnikom grčke policije i pisanim putem mu predočio taj slučaj, ali on o tome nije želeo da se izjašnjava.
Selma Mešić traži da se sprovede nezavisna istraga. Ona ne misli da izbeglice takve priče izmišljaju. „Mnoge nezavisne organizacije i institucije EU sakupile su mnoštvo podataka na temu ilegalnog useljavanja. Iz njih se može zaključiti da su to svedočenja kojima se može verovati. Ljudi iz različitih zemalja u različitim vremenskim intervalima govore o sličnim događajima. „Sistematika postupanja prema izbeglicama i migrantima se u svim tim pričama podudara. Nije verovatno da toliko različitih ljudi govori o dešavanjima koja se uklapaju u jednu mustru“, zaključuje Selma Mešić.