„Ima i dalje ljudi koji spavaju napolju“
9. januar 2019.
DW: Vi ste, u okviru švajcarskog humanitarnog udruženja „Netzwerk Asyl“ iz Argaua, skupili novčana sredstva i humanitarnu pomoć, i 23. decembra se sa dva automobila zaputili u Bosnu i Hercegovinu. Posetili ste izbeglički i migrantski kamp smešten u objektu firme „Miral“ u Velikoj Kladuši, zatim kamp u nekadašnjoj fabrici „Bira“ kod Bihaća, kao i Izbeglički centar „Salakovac“ kod Mostara. Kakva je situacija u kampovima i u kakvim uslovima žive ti ljudi?
Štefan Ditrih: U Miralu pored Velike Kladuše smešteno je oko 690 osoba, među kojima petoro dece i isto toliko žena, a ostalo su uglavnom mlađi muškarci. Ljudi spavaju na krevetima na sprat oko kojih su razapeli ćebad kako bi imali bar malo privatnosti. Koriste plastične toalete, iste one koji se kod nas koriste na građevinama. Sve je improvizovano i to je naš glavni utisak.
Sve bi moglo da bude i čistije i bolje organizovano. Prljavo je i hladno. Smrad iz kampa kao da osećam i ovde u Švajcarskoj. Situacija je teška, ne bih je nazvao katastrofalnom, ali ima i dalje ljudi koji spavaju napolju. Pa ipak, bolje je nego letos. Higijenski uslovi su veoma loši. Nema lekara svakog dana u kampu, već su tu samo u određenim terminima, a ne govore dobro engleski jezik. Na sebi sam imao šal fudbalskog kluba iz Dortmunda i to je odmah privuklo osamnaestogodišnjake iz Egipta, koji su se tome veoma obradovali.
Da li su i u drugim kampovima uslovi života tako loši?
Bivša fabrika „Bira“ u Bihaću, jedna ogromna hladna i mračna hala, bila je puna tužnih ljudi. I smeća. Neki kažu da je tamo smešteno 1.700 ljudi, a drugi da ih je 2.100. Unutar fabrike su kontejneri i šatori u kojima su smešteni migranti. Iz Međunarodne organizacije za migracije (IOM) rekli su mi da od 200 kontejnera 37 nije imalo grijanje, pa smo kupili grejalice i predali im.
Kupili smo i mikrotalasne pećnice za Crveni krst kako bi mogli da greju hranu. Izgleda da hrane nema dovoljno. Oni koji imaju novca, odlaze u prodavnicu da nešto sebi dodatno kupe. Nabavili smo i dostavili dosta rukavica, čarapa, cipela, kapa, jakni, termo-pantalona, pelena, hrane i medicinskih potrepština i lekova. Nismo sve dali u kampu, već i volonterima, običnim ljudima koji pomažu, kao što su organizacija SOS iz Velike Kladuše, Crveni krst u Ključu, itd.
Razgovarali ste s migrantima i izbeglicama. Kako se oni nose sa situacijom u kojoj su se našli?
Prilično su optimistični. Upoznali smo jednoga koga su šest puta vratili. A jednog drugog su čak osamnaest puta vratili u BiH – a još uvek da optimizmom gleda na budućnost i veruju da će stići na Zapad. U Velikoj Kladuši su nam rekli da oko stotinu migranata svake večeri pokušava da pređe granicu: 70 bude vraćeno, a 30 uspeva da se nekako probije, i preko Hrvatske i Slovenije stigne do Italije. Uglavnom su pozitivni i to me iznenadilo.
Koji su sve razlozi za njihovo bekstvo na Zapad?
Bila je jedna grupa iz Egipta koja je objavljivala kritike na internetu protiv vlasti, pa su imali problema sa policijom. Bilo je ljudi iz Maroka koji idu za boljim životom ili iz Irana koji su iz političkih razloga napustili domovinu. Ljudi iz Pakistana beže zbog ekonomske situacije, a neki i zbog rata. Znao sam da dolaze izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana, ali me je pomalo iznenadilo kada sam sreo ljude iz Egipta i Indije. Svi se nadaju se da će biti bolje i da će proći granice.
Kako su se policajci u BiH, Hrvatskoj i Sloveniji odnosili prema izbeglicama, da li su ih tukli?
Čudno mi je bilo što oni su se „kockali“, odnosno pokušali da pređu granicu prema Hrvatskoj, nisu išli direktno za Karlovac, već su kolima preko Novog Grada dolazili do Kostajnice, gde su čamcem prelazili preko Une. Lokalni krijumčar bi ih odveo na Baniju u Hrvatskoj, i tamo su ih hvatali, a da nisu uspeli da pređu ni kilometar.
Hrvatski policajci su im oduzimali mobilne telefone, tako da se ponavljaju sve one priče koje sam imao priliku da čujem i letos. Dobili su malo batina, ali kažu da ih nisu pretukli, samo su im oduzeli stvari, telefone i novac. Tvrde da su nekima čak oduzeli i cipele. Vratili su ih nazad u Bosnu i pustili u šumu. Nekako su se snašli i došli do Banjaluke, pa dalje do Bihaća. Čuli smo ranije za brutalnost i nasilje prema izbeglicama u Mađarskoj i Bugarskoj, ali nam se čini da se u Hrvatskoj sve odvija sistematski i da ništa nije slučajno ili spontano.
Kakav je utisak na Vas ostavilo lokalno stanovništvo u BiH?
Lokalno stanovništvo iz BiH je sramota što njihova država nije mogla da učini više da pomogne izbeglicama i migrantima. Ljudi u Krajini se osećaju zapostavljeno. A da ipak sve može i da funkcioniše, uverio sam se svojim očima u Mostaru. Posetio sam u julu i decembru kamp u Salakovcu i tamo sve funkcioniše. Uslovi nisu kao u Švajcarskoj ili Nemačkoj, ali su ipak humani. U tom kampu ima i dosta dece. Ako BiH može da vodi brigu o migrantima u Salakovcu kod Mostara, ne znam zašto to isto ne može u Velikoj Kladuši i u Bihaću.
To je meni kao strancu malo čudno, odnosno ne mogu da razumem zašto na jednom mestu može da se organizuje, a na drugom ne može. Ili neće. Ko to zna… Malo sam se i razočarao, jer sam verovao da međunarodne organizacije mogu više da učine i da mogu da budu efikasnije i brže. Za ovaj problem se zna još od marta prošle godine. Nije mi jasno kako zima može ikoga da iznenadi.
Štefan Ditrih je aktivista i volonter udruženja „Netzwerk Asyl“ iz Argaua. Poreklom je iz Nemačke, ali već trinaest godina živi u Švajcarskoj. Magistrirao je istoriju 2004. u Beču, a danas radi kao nastavnik u školi u Bremgartenu. Devedesetih je pomagao izbeglicama u Bavarskoj koje su dolazile iz BiH, a nastavio je da pomaže regionu tokom poplava 2014, ali i nakon izbijanja migrantske krize 2015. godine.