Insajderska saradnja novinara Srbije i Kosova
14. mart 2011.Početak dijaloga Beograda i Prištine poklopio se sa početkom prvog zvaničnog susreta novinara iz Beograda, Prištine i Kosovske Mitrovice na radionici u Atini, koju je organizovao Grčki fond za evropsku i spoljnu politiku.
Saradnja između beogradskih i prištinskih medija postoji samo na nivou ličnih kontakata između novinara, takozvana „insajderska saradnja“. Novinar iz Beograda, Nenad Radičević, smatra da je došlo vreme da se ostvari saradnja između velikih medijskih kuća, bez obzira na to što su one pod političkim pritiskom da budu „državotvorni mediji“.
„Mislim da bismo mogli da sarađujemo prilikom dijaloga Beograda i Prištine, posebno onda kada će svaka pregovaračka strana želeti da svom narodu kaže svoju istinu. U pregovorima uvek postoji nešto što se kaže, kao i ono što ostane ’između četiri zida’. Uvek postoji nešto što bi srpski novinari mogli da saznaju od albanskih kolega, koji su dobili neku informaciju od albanskih pregovarača, što srpski novinari nikada neće čuti od srpske strane. Možda su to neke neprijatne istine, koje se koriste u pregovorima ili su to neka mnogo veća obećanja nego što to srpski političari žele da priznaju“, kaže Radičević.
Prošlost još uvek blizu
Retka i sporadična saradnja između medija svakako ostavlja mesto predrasudama. Arden Ahmeti, novinar iz Prištine, kaže da postoji mnogo predrasuda kada je reč o izveštavanju o ratnim zločinima. On kaže da bi novinari sa obe strane trebalo da, kada izveštavaju o osetljivim temama, posećuju gradove u kojima se vodi debata, misleći i na Beograd, ali i na Prištinu. Ahmeti dodaje da medijima fali jako malo da formiraju pogrešno mnjenje, koje nije zasnovano na činjenicama.
„Kada Srbin sa Kosova počini zločin, svi izveštaji počinju sa činjenicom da je zločin počinio Srbin, a tako se dešava i u Srbiji kada zločin počini Albanac. Jedan kosovski tabloid jednom je napisao da je Hašim Taci rekao da će ’odrubiti glavu onome ko bude pisao o izveštaju Dika Martija’. To nije istina, jer ja lično izveštavam o tom slučaju. Moja glava je još uvek na mojim ramenima. Postoje, znate, mnoge konfuzije“, kaže Ahmeti.
Sa njim se slaže i novinar jedne prištinske televizije, Škumbin Ahmedžekaj. On dodaje da je najveći problem na Kosovu to što je narod isuviše opčinjen izjavama političara. Najveće opterećenje u razumevanju predstavlja činjenica da je prošlost još uvek blizu.
„Obe strane su i dalje podložne emocijama. Svakoj strani je teško da čuje da je Albanac počinio zločin nad Srbinom i obrnuto. Proces pomirenja nije ni počeo. Zbog toga je teško novinarima da izveštavaju o ratnim zločinima, iako će upravo objektivno izveštavanje olakšati put ka istini: ko je nad kim počinio zločin. Važno je ostati objektivan, a ne prenositi ljudima nacionalističke emocije“, kaže Ahmedžekaj.
Dijalog samo u sopstvenom interesu
Vojislav Stefanović, novinar iz Beograda, kaže da je sa Albancima moguća svaka vrsta saradnje, ukoliko postoji volja obe strane. Prema njegovom mišljenju, u ovom trenutku, volja izostaje, što se vidi i u stidljivoj spremnosti na saradnju Beograda i Prištine.
„Postoji neka otvorena spremnost prema dijalogu, ali na taj dijalog se više gleda oportunistički. Posmatra se samo u kontekstu u kojem dijalog Srbiji može da pomogne u evro-integracijama, i koliko Albancima na Kosovu može da pomogne u odobravanju njihovih partnera iz Evropske unije, ali u dobijanju nekih olakšica koje bi mogli da dobiju od Srbije, kao neku vrstu ustupaka“, kaže Stefanović.
Biti novinar u posleratnom društvu veliki je izazov, posebno kada je reč o moralnoj obavezi da se „zavađena publika“ ne podstiče na etnički konflikt. Uloga novinara u postsukobnim društvima jeste da objektivnim izveštavanjem doprinesu pomirenju, uprkos politizovanoj i polarizovanoj javnoj sceni.
Autorka: Tanja Miščević, Atina
Odgovorni urednik: Ivan Đerković