Investitorima Srbija draža od Hrvatske?

Hrvatska je imala svoju šansu kao Eldorado za strana ulaganja. Investicioni bum pre recesije završio je sa mršavim uspjehom. Mahom su pokupovani tržišni udeli u kompanijama, preuzet je finansijski i turistički potencijal zemlje. U proizvodne delatnosti, s druge strane, ulagao se, pesnički rečeno – kikiriki. Danas, kao članica Evropske unije, s visokom cenom rada i demotivišućim poreskim sistemom i administracijom, između ostalog, i zbog zakonodavnog usklađivanja sa Briselom, u Hrvatska vlada višegodišnja stagnacija koja tu zemlju smešta na ekonomsko dno Evropske unije.

Srbija pak prolazi isti ciklus koji je Hrvatska odradila pre desetak godina i čini se da je odlučila da zaigra na nešto inteligentnije karte. Vučićeva vlada podstiče nova zapošljavanja sa 10.000, ponegde i sa 20.000 evra po radnom mestu. Fijat je otvorio svoju fabriku u Kragujevcu (fotografija gore), Ujedinjeni arapski emirati ulažu tri milijarde evra u projekat „Beograd na vodi“, tu je i nemački Boš koji će u svoje postrojenje nedaleko Beograda da uloži 70 milina evra. Čak je i Majkrosoft odlučio da preseli regionalnu centralu iz Zagreba u Beograd. Sve to zvuči ipak malo drugačije od kupovine banaka, medijskih kuća i turističkih kompleksa.

Bolja struktura ulaganja u Srbiju

Ukupni iznos stranih investicija u dve države u protekloj godini bio je manje-više sličan: U Hrvatsku 656 miliona evra, u Srbiju 778, kaže Miroslav Zdravković, ekonomski analitičar iz Beograda. On na duži rok nije preterani optimista – naime, Srbija će pre ili kasnije morati da poveća domaću potrošnju, što je iz perspektive prosečne plate od oko 300 evra i cenama istim kao u Zagrebu prilično fantazmagorični cilj. Ipak Zdravković je mišljenja da je struktura ulaganja u Srbiju bolja nego što je bila u Hrvatskoj. „Ulaganje u proizvodne delatnosti mnogo je efikasnije u pogledu budućeg ekonomskog rasta. Ukupni vladini podsticaji u privredi iznose 1,4 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), dok je prosek u Evropskoj uniji 0,4 odsto“, kaže on.

Zdravković predviđa kraj srpske investicione bajke rečima da će se usporiti ekonomski rast jer će država kroz približavanje Evropskoj uniji morati da usvoji birokratske procedure i standarde koji će poskupeti poslovanje i učiniti ga nekonkurentnijim. „Putanja će biti slična onoj u Hrvatskoj, a Srbija bi mogla da izbegne tu sudbinu ukoliko bi došlo do izlaska iz ekonomske krize u EU, tj. kada bi počeo rast od tri do četiri odsto, što bi kod nas urodilo rastom od pet do šest procenata“, kaže on.

Agilnije preduzetništvo, manje birokratskih prepreka, jeftinija cena rada i veće tržište u Srbiji doduše još uvek nisu dovoljno uverljivi parametri u očima Svetske banke. Njena statistika na temu Ease of doing business Srbiju smešta na 93, a Hrvatsku na 89. mesto. Zanimljivo, Makedonija je pri vrhu, na 25. mestu, ali joj to kao maloj i politički nestabilnoj državi sa neznatnim tržištem teško može pomoći da ubrza ekonomski rast, smatra beogradski ekonomista.

Samoupravni sindrom

Hrvatska investiciona disfunkcionalnost svoju egzistenciju delimično duguje većem prisustvu i uticaju civilnih udruženja, nevladinih organizacija i nečem što bi se nategnuto i sa dozom ironije mogli nazvati demokratskom procesu odlučivanja. U Srbiji takav oblik interesnog sabotiranja praktički ne postoji. Damir Novotni, ekonomista iz Zagreba, reći će da je politička elita u Hrvatskoj bila vrlo zatvorena za strategiju koju vidimo kod nove srpske vlade – postavljanje nestranačkih stručnjaka sa bogatim međunarodnim referencama u ključna ministarstva. „Mi smo perpetuirali stari model klijentelizma, dok je zemlji potreban snažan lider, a ne uskogrudne agende. Takav nije stvoren u zadnje vreme. Danas je u Hrvatskoj mnogo teže sprovoditi reforme nego u Srbiji tim pre što je Hrvatska opterećena visokim nivoom javnog i privatnog duga koji su mnogo veći nego u Srbiji“, kaže Novotni.

Hrvatski ekonomista Žarko Primorac vidi ključne prednosti srpskog tržišta, između ostalog, i u politici plivajućeg kursa i boljoj geografskoj pozicioniranosti prema kojoj gravitiraju Crna Gora i Makedonija, a Srbija, kaže, raspolaže i ozbiljnim potencijalima u energetskom sektoru, obojenim metalima. „Agilniji su u upravljanju ekonomijom, otvorili su se prema Kini, pokušavaju da održe iste relacije i prema Rusiji i prema Evropskoj uniji. Sve to ih čini interesantnima. Hrvatska je imala potencijale u turizmu, ali smo svoje ideje istrošili. Hrvatski izvoz je nekonkurentan i zbog fiksnog deviznog kursa o čemu je pre par dana progovorio i Međunarodni monetarni fond. Hrvatska narodna banka (HNB) se s tim ne slaže i tvrdi da štiti stabilnost. Pošto je na isti način štiti već dvadesetak godina, rezultati su poznati – stagnacija, recesija, nezaposlenost, visoki dugovi, izvoz koji opada... Da li je to stabilnost o kojoj govori HNB“, pita se Primorac uz optužbu da region pati od samoupravnog sindroma.

U čemu se sastoji dijagnoza? Jednostavno, za vreme Jugoslavije imali smo bolju tržišnu ekonomiju od svih zemalja tadašnjeg Istočnog bloka, pa smo, nakon sloma komunizma, mislili da je samo treba pritegnuti šrafove. „Druge zemlje počele su od nule i stvorile konzistentan sistem. Sprovele su korenite reforme. Mi smo pak mislili da je dovoljno samo malo korigovati Zakon o radu i sve štima. Zato ga i menjamo toliko dugo“, kaže Primorac.

Investicioni desant na Srbiju stvar je manje-više kratkoročnih istorijskih okolnosti i zapravo se svodi na pitanje – a šta kada on presahne? Odgovor je, u obliku novog pitanja ponudio Novotni, misleći pre svega na Hrvatsku: „Zašto skupa Austrija privlači strana ulaganja? Recimo, pokrajina Koruška ih je prošle godine imala u obimu od dve milijarde evra. Zato što privlače tehnološke firme, one koje mogu da plate visokokvalifikovanu radnu snagu, a ne automobilsku ili obućarsku industriju. Koruška ima bar sto kompanija koje se bave novim tehnologijama, poput solarne energije, a takve se stvari finansijski potiču u Uniji“.

Zvuči odlično. Jedini je problem to što se sve to u Hrvatskoj već odavno zna napamet – i zatvorenih očiju i unatraške.