Iransko-rusko upravljanje ratom

To koliko je komplikovana situacija u Siriji, najbolje je pokazao sam početak mirovnih pregovora u Kazahstanu. U znak protesta zbog kontinuiranih napada vladinih snaga, pobunjenici su prvog dana sastanka odbili učešće u pregovorima. „Ne možemo da sedimo za pregovaračkim stolom dok se zločini nastavljaju“, izjavio je portparol opozicije Jahja al-Aridi.

Ministarstvo spoljnih poslova Kazahstana u međuvremenu je saopštilo da će pobunjenici u nastavku ipak uzeti učešće u razgovorima. Tokom razgovora bi, pored ostalog, trebalo da bude izrađen memorandum o zoni bezbednosti. Rusija je predložila uspostavljanje takvih područja radi zaštite stanovništva.

Tokom dvodnevnih razgovora u glavnom gradu Kazahstana, Astani, pod posredstvom Rusije i Turske, trebalo bi da bude osnaženo primirje u Siriji. Primirje je zvanično na snazi od kraja decembra. Međutim, često dolazi do napada u kojima ginu i civili. Aktivisti su javili o nekoliko vazdušnih napada na bolnice i medicinske ustanove na području koje kontrolišu pobunjenici. Oni optužuju vladu za sistematsku kampanju. Krivicu takođe bacaju i na Rusiju, najvažnijeg saveznika sirijske vlade u Damasku.

Daleko od očiju, ali ne i od srca

Teheran se nalazi u blizini Kaspijskog, a Damask u blizini Sredozemnog mora. Kopnenim putem, ta dva grada udaljena su 1.700 kilometara. Veliki deo tog puta vodi kroz Irak i to kroz onaj deo zemlje u kojem je donedavno bila aktivna teroristička organizacija Al Kaida, a nakon nje tzv. „Islamska država“ koja je još uvek u pojedinim delovima aktivna. Putovanje kroz taj region veoma je rizično.

Alternativu nudi morski put. On vodi od juga zemlje, preko Persijskog zaliva, oko arapskog poluostrva, kroz Suecki kanal i tek onda preko Sredozemnog mora – dugačak i komplikovan put koji je vojno gledano skoro nezanimljiv, posebno ako se mora brzo delovati.

Ako se već radi o napadima u Siriji, oni za Teheran moraju da budu brzi. Iran je već nekoliko godina aktivan u sirijskom ratu i na strani Asadovog režima se bori protiv ustanika. Zajedno s Rusijom, najvažnija je sila zaštitnica sirijskog predsednika.

Kako bi ispunio tu ulogu, Iran mora da se osloni na kratke puteve. Za to mu na raspolaganju stoje samo vazdušni putevi. Magazin „Critical Threats“ koji izdaje konzervativni američki trust mozgova „American Enterprise Institute“ piše da Iran odavno koristi te puteve.

Teheran je od 2015. godine pomoću državnih vazdušnih linija i privatnih avio-kompanija proširio vazdušni most. „Broj registrovanih letova zavisi od intenziteta borbi u Siriji. Malo je verovatno da se avioni koriste samo za transport civilne robe“, piše „Critical Threats“.

Sluga dvojice zaštitnika

Kada su 3. maja u glavnom gradu Kazahstana počeli razgovori o Siriji, predstavnici Asadove vlade znali su da su gosti najvažnijih ratnih sponzora kojima moraju da budu zahvalni i za politički opstanak. Mnoge stvari ukazuju na to da bi Asad bez iranske i ruske podrške odavno morao da podnese ostavku.

Te dve sile svoje zaštitničke ruke iznad sirijskog predsednika mogu da drže samo zajedno, jer bi im u suprotnom nedostajala snaga. Asad skoro da nema drugog izbora, osim da ispunjava želje svoja dva partnera. Ukoliko to ne bude radio, onda bi osetio ko u svojim rukama ima vlast u Siriji.

U jednoj analizi američkog „Institute for the Study of War“ objavljenoj u martu, dokumentovano je koliko značajnu ulogu ima Iran za opstanak Asada na vlasti. Istovremeno, čini se da ni Iran ni Rusija u saradnji sa Asadovom vladom ne raspolažu neograničenom moći u Siriji.

„Rusija, Iran i Asadov režim nisu u stanju da stave pod svoju kontrolu i dugoročno obezbede područja koja pružaju utočišta salfistima i džihadistima. Za tom im nedostaje kako ljudstvo, tako i strateški preduslovi“, navodi se u analizi. Vojna uloga je zato ograničena, ali to u trenutnim okolnostima ništa ne menja: „Iran i Rusija duboko su se ukorenile u sirijske strukture“.

Komplikovani odnosi moći

Asadov režim ima komplikovane i teške vojne odnose. Prema procenama „Institute for the Study of War“, sirijska armija nakon šestogodišnjih borbi, smanjena je sa 100.000 vojnika na 30.000 do 40.000. U te grupe spadaju i druge snage: borci iz inostranstva, različite specijalne snage i dobrovoljačke jedinice sirijskih alavita.

Regularne jedinice sirijske armije uglavnom su raspuštene, a na njihova mesta došle su delom paravojne grupe koje su često uključene i u kriminalne mreže. Te grupe su pod iranskom kontrolom. One se sastoje od članova Iranske revolucionarne garde, boraca Hesbolaha i šiitskih dobrovoljačkih jedinica iz Iraka i Avganistana. U ponovnom osvajanju zapadnog dela Alepa je učestvovalo 10.000 takvih boraca.

Te grupe delom se angažuju iz finansijskih razloga ili su regrutovane kroz verske centre za obuku u Latakiji i Darai koje je osnovao Iran, navodi „Institute for the Study of War“.

Sirijci kao posmatrači u Astani

Te grupe su važne i zbog toga što je Rusija odlučila da u Siriji ne angažuje svoje kopnene snage. Kako bi smanjila gubitke u sopstvenim redovima, Moskva je u borbe uključila samo vazdušne snage. Te snage podržavaju Iran, koji posao uglavnom obavlja na zemlji.

Za Asadov režim pomoć vazdušnih snaga znači politički opstanak, ali istovremeno i političku nemoć. Već za vreme prvih mirovnih pregovora u Astani održanih u januaru, Assadovi delegati su više bili posmatrači, nego ozbiljni diplomatski pregovarači. Malo je stvari koje ukazuju na to da bi u toku novih razgovora nešto moglo da se promeni. Asad je formalno još uvek na vlasti u Siriji, ali su de fakto tu vlast odavno preuzeli drugi.