Italija u grčkoj dilemi

Pre samo nekoliko godina finansijski kolaps Italije delovao je kao gotova stvar. Mamutski dugovi upareni sa glomaznim javnim sektorom pretili su da povuku treću ekonomiju evrozone u duboku recesiju, a sa njom i čitavu Evropu. Hor glasova koji najavljuju propast Italije u međuvremenu se stišao, a investitori su na berzama prestali da se klade protiv Italije. No to ne znači da su u Italiji svi odahnuli.

Radni avgust

Nedavno sam u Rimu naletela na bivšu komšinicu koja zajedno sa sestrama vodi tradicionalnu porodičnu pekaru i poslastičarnicu na severu grada. Kaže mi da je nedavno bila na kratkom odmoru u Grčkoj, a onda se vratila u Rim da radno provede veći deo leta. Pre nekoliko godina su prekinuli decenijsku tradiciju koja je u Rimu bila nešto poput svetinje: naime, ranije su takve poslastičarnice zatvarane tokom čitavog avgusta.„Ljudi prosto više nigde ne letuju“, kaže mi Sinzija, „a uz ekonomsku krizu mi više ne možemo da priuštimo gubitak mušterija. Ne smemo da zatvorimo ni na nedelju dana.“ Prošli su i dani kada je moja prijateljica u posebnim prilikama čašćavala mušterije besplatnim kolačima. „Tokom recesije smo morali da radimo naporno kako bismo proširili krug mušterija jer svi veoma pažljivo troše novac. Najčešće odaberu nekoliko specijaliteta, a ostatak spreme kod kuće.“

Kao i mnogi sunarodnici, Sinzija se prilagodila oslabljenoj kupovnoj moći u Italiji, ali je uspela da pregura špic krize bez otpuštanja radnika. Takođe kao i mnogi Italijani, ova žena pogoršanje ekonomskog ambijenta ne vidi kao nešto privremeno što će nestati koliko sutra. Besparicu smatra novom italijanskom realnošću.

Reforme ili šarena laža?

Ne pomaže ni to što statistike beleže blagi oporavak ekonomije. U prošlom kvartalu je privreda porasla za odlična tri odsto, uglavnom zahvaljujući automobilskoj i industriji mašina, koje su i dalje važni elementi privrede. Premijer Mate Renzi to tumači kao uspeh politike zapošljavanja svoje vlade u okviru koje su smanjeni nameti na plate, uvedeni jači podsticaji za otvaranje radnih mesta i poreske olakšice za one koji malo zarađuju. Renzi još kaže da je nezaposlenost pala, a da posebno raduje povećanje broja sigurnih, dugoročnih ugovora o radu.

Mnogi stručnjaci su drugačijeg mišljenja i tvrde da se radi o spinu Renzijeve vlade. Naime, veliki broj ljudi je trajno napustio tržište rada zbog čega se više ne vode kao nezaposleni dok veći broj stalnih ugovora ne znači veći broj zaposlenih – nego da su oni koji su već radili sada dobili nešto bolje uslove. Čak se i rast privrede može objasniti faktorima koji nemaju mnogo veze sa politikom Vlade u Rimu – pad cene nafte, slabiji evro koji pospešuje izvoz, više pozajmica po nižim kamatama zahvaljujući politici Evropske centralne banke… Svi ti faktori mogu ponovo da se promene preko noći, ovog puta na uštrb Italije.

Mladi energični Renzi to ne priznaje. Ove sedmice je objavio svoj „pakt sa Italijanima“ koji podrazumeva odricanje države od 50 milijardi evra poreskog novca u narednih pet godina. Ukida se i omraženi porez na imovinu za prvi stan.

Grčki scenario?

Italijanski javni dug ostaje međutim na neprijatno visokom nivou od oko 130 odsto godišnjeg domaćeg proizvoda. U Evropi je jedino Grčka zadužena više u odnosu na snagu privrede. Renzi je retorički podržavao vladu u Atini u zahtevima da se popusti evropska politika štednje. Ali čak je i italijanski premijer poručio kolegi Aleksisu Ciprasu da prihvati poslednju ponudu poverilaca. Renzi je itekako svestan da bi njegova zemlja u slučaju Greksita nepovratno ostala bez 40 milijardi evra, koliko je uložila u spas Grčke.

O funkcionisanju italijanske države se i dalje s punim pravom može nabrojati niz opštih mesta: neefikasan i skup javni sektor, poreski balasti i tvrdokorna korupcija. Uprkos tome, ovde malo ko veruje da bi Italija mogla da bude sledeća Grčka. „Jedini rizik je da velike finansijske institucije odluče da napadnu Italiju“, kaže Alfonso Pekoraro Skanio, bivši ministar u vladi Romana Prodija. „To se već desilo pre nekoliko godina, kada su verovali da nismo dovoljno jaki. Situacija sada deluje stabilno jer smo prihvatili neke reforme koje su tražile te finansijske institucije.“

Pekoraro Skanio je zabrinut za Grčku na drugi način – pita se šta ta kriza otkriva o današnjoj Evropi i njenoj budućnosti. „Evropski projekat je bio projekat solidarnosti, zajedničkog rasta i izbegavanja novih ratova. A sada gledamo neku vrstu ekonomskog rata Nemačke i Grčke“, kaže on. Ali dodaje: „Naravno, mi moramo reći Grcima da moraju da sprovode reforme.“

Saglasna je i moja rimska prijateljica Sinzija. Kada je nedavno bila na jednom grčkom ostrvu, ni u hotelu ni u restoranima nije dobijala fiskalne račune. „Italija ima svoje probleme. Ali Grčkoj će trebati mnogo da uhvati priključak sa ostatkom Evrope – čak i sa Italijom.“