Iz Bona do Korčule – s 84 dana zakašnjenja
7. jun 2020.
„Još 51 dan do Vašeg leta", stajalo je u poruci koju mi je poslao Eurowings nakon što sam, iprepadana razvojem događaja oko epidemije korona-virusa sredinom marta zamenila svoju avionsku kartu za let početkom maja. Ali ubrzo potom moj let je otkazan i Eurowings mi je javio da kartu mogu zameniti za neki drugi let u tada još sasvim neizvesnoj budućnosti ili – za vaučer.
Planirati putovanje u doba korone činilo se do pre nekoliko dana sasvim apsurdno pa sam se odlučila za vaučer i, iskreno, nisam verovala da ću ga ovog leta iskoristiti.
Ali pre 10-ak dana sam opet dobila poštu od avioprevoznika: obavestili su me da će ponovo leteti za Hrvatsku. Odmah sam vaučer pretvorila u kartu za Split – ne ostavljajući sebi vremena za razmišljanje koliko je to pametno.
Potegnuti na samo tri dana do Korčule, na jednom od prvih letova iz Nemačke i s brojnim upitnicima oko putovanja u doba korone bilo je hrabro – i ludo. Ali tešila sam se da sreća prati hrabre – ako ih ludost ne ubije.
Autobus, voz, avion, taksi, katamaran
„Naoružala" sam se s tri zaštitne maske, hrpom dezinfekcijskih maramica i šalom jer sam na put krenula u 6:30 ujutro u Bonu je bilo 9 stepeni. Do moje konačne destinacije moraću, znala sam, da promenim sva saobraćajna sredstva koja postoje – autobus, voz, automobil i brod – i svako je za mene bilo jedna nova pustolovina.
Znala sam, recimo, da su vozači autobusa u Nemačkoj zaštićeni plastičnom pregradom, ali su me iznenadile prave barikade koje sam zatekla kad sam ušla u autobus koji me odveo do železničke stanice – mene i još troje pospanih putnika koji su, poslušno poštujući propise, nosili zaštitne maske.
Pročitala sam da Nemačka železnica priprema aplikaciju koja će upozoravati putnike na vozove koji su puniji nego što bi to bilo dobro u vreme socijalnog distanciranja.Voz koji je mene doveo do Diseldorfa zasigurno ne bi izazvao nikakav alarm, jer je bio jedanko prazan kao i autobus. Ali i u njemu je onih nekoliko retkih putnika koje sam videla poslušno nosilo masku.
Ista priča na aerodromu– prilično prazan s pokojim redom za chek-in i uzornim razmakom između putnika. Moju pažnju je privukao ekran s polascima – manje zbog činjenice da ih nije puno, a više zbog toga što sam na njemu videla da čak dva aviona u skoro pa isto vreme lete za Split. A onda i zatvoreni Duty Free Shopovi. „Ima li neki koji radi?", pitam policajca u pancirki. „Ne", kaže, „zatvoreni su jer im se ne isplati da rade."
Ispiti na kojima se pada
U čekaonici pred izlazom broj A80 pred kojim je stajao avion koji će me odnijeti na jug po prvi put malo aerodromskog „štimunga". Avion će, pomislim, biti očito dobro popunjen, čudeći se pritom pomalo ko se sve u ova vremena usuđuje krenuti na put: među putnicima je bilo porodica s decom od nekoliko meseci kao i 70-, pa i 80-ogodišnjih penzionera.
Našla sam jedan kutak malo dalje od gejta u kojem nije bilo nikoga. Na svakom drugom sedištu je bio znak da je na njemu zabranjeno sedei. Prvo sam gledala zbunjeno, a onda sam shvatila da je i to zbog korone. Razmak. Ali zašto onda u avionu sedimo bez razmaka, praktički jedno drugome u krilu?! To je, zaključih, još jedna od onih nelogičnosti i nedoslednosti u merama zaštite od zaraze.
Do tog trenutka sam zapravo bila zadivljena disciplinom i strpljenjem putnika i činilo mi se da su ljudi zaista spremni da zaborave stare navike putovanja. Ali pokazalo se da postoji nekoliko trenutaka u kojima se korona zaboravi u sekundi. Zamka broj jedan: poziv putnicima da se upute prema izlazu. Tek što se osoblje oglasilo s pozivom, svi su se sjurili prema izlazu pokušavajući da zauzmu najbolje startne pozicije. Ko šiša razmak, kad treba prvi ući u avion!
Ista priča i kod sletanja: tek što je avion dodirno tlo, svi su ustali sa svojih mesta i počeli da se guruaju u prolazu između sedišta uprkos jasnom uputstvu stjuardese da svi ostanu na svojim sedištima i da se avion prazni red po red kako bi se izbegao kontakt.
„Jesu li ti merili temperaturu, tražili neke zdravstvene ili kakve druge potvrde?", pitaju me ljudi po dolasku na Korčulu. „Ne, nikakve zdravstvene kontrole, nikakva pitanja, samo smo u avionu morali svi da ispunimo formular kako bi nas mogli kontaktirati ukoliko se pokaže da je neko bio zaražen." Formular je podelilo i pokupilo osoblje, sve jednostavno, zgodno i praktično. Tako je doduše bilo sa mnom koja putujem s hrvatskim dokumentima. Stranci moraju ispuniti još jedan sličan online-formular, što mogu obaviti pre leta na portalu hrvatskog MUP-a (sustav Enter Croatia).
Koja dobra organizacija, pomislila sam. U teoriji. U praksi se kontrola dokumenata na splitskom aerodromu nepotrebno produžila jer su oni stranci koji su došli bez ispunjenog online obrasca krenuli ispunjavati isti na šalteru s tetom policajkom.
U međuvremenu je stigao i drugi avion iz Diseldorfa pa se stvorila zapravo nepotrebna gužva. „Moraćete ovo bolje organizovati, ako nas ne mislite zaraziti", nisam mogla odoleti a da ne prigovorim teti policajki.
Opušteni taksisti
Kako mi je duže čekanje na proveru dokumenata ukralo dragoceno vreme i dovelo me u situaciju da moram žuriti na katamaran za Velu Luku, odlučila sam naručiti Uber. Ali u Splitu me s 24 stepeni nije dočekalo samo drugačije godišnje doba od onog iz kojega sam u rano jutro krenula iz mog bonskog doma, nego i svet u kojem je, barem se meni tako na prvi pogled učinilo, korona skoro pa zaboravljena: maski ni na vidiku, a socijalno distanciranje u vrlo fleksibilnoj interpretaciji. Da nema nalepnica koje na to podsećaju na svakom koraku, teško bi bilo zaključiti da je korona-virus još među nama.
Ni moj vozač Ubera nije imao nikakav paravan, a bogme ni masku. Kad sam ga pitala misli li da je to pametno, rekao mi je: „Ma nema ovde kod nas korone!" Nema još, mislila sam mu reći, ali sam se umesto toga odmakla što dalje od njega i navukla demonstrativno svoju masku preko nosa.
„Ma nema ovde kod nas korone!"
Na katamaranu ista priča: ne bih se baš kladila da sam bila jedina s maskom, ali sam sigurno bila jedna od retkih i jedina koja se s maskom iskrcala u Veloj Luci. Prvi put od kada nosim masku – a počela sam je nositi tek pre nekoliko nedelja kada je to u Bonu u zatvorenim i javnim prostorima postalo obavezno – bilo mi je neprijatno što je nosim.
„Ma nema ti ovde kod nas korone", rekli su mi moji Korčulani kad su me videli. Nema još, pomislila sam, setivši se ona puna dva aviona turista koji su došli iz Nemačke – u kojoj evidentno još ima korone.
12 sati nakon što sam krenula iz Bona i 84 dana kasnije nego što sam to prvobitno planirala, stigla sam u svoj velolučki dom i na terasi za kojom sam vam zakukala kada me korona zaustavila sela da pišem ovaj tekst. Napisala sam ga uz šum mora i pogled s kojim je krenulo ovo moje dnevničko pisanje o koroni. I s nadom da će se život idućih dana toliko normalizovati da više neću imati o čemu da pišem.