Iz protesta na vlast
4. septembar 2018.
Građanski pokreti postoje u mnogim zemljama Evropske unije. Tlo na kojem dobro uspevaju su često frustracija i ogorčenje zbog „stare kaste“. Danas (4.9), kada Oskar Lafonten i Sara Vagenkneht (naslovna fotografija) predstavljaju svoj levičarski pokret „Ustajte“, bacimo pogled van Nemačke.
Tamo su naime takvi pokreti – bez obzira da li su desničasrki ili levičarski – svakako doživeli veliki uspeh. Ali, takođe se pokazalo da su oni, nakon što su došli na vlast, često brzo promenili svoj karakter.
Italijanski komičar
Kao na primer u Italiji. U toj zemlji je pokret Pet zvezdica postao masovan: ni levo, ni desno, ali uvek glasno ljutit i psovački. Pod motom „Vaffanculo!“ („Poljubi me u dupe“) komičar Bepe Grilo je 2009. godine lansirao pokret čiji su glavni neprijatelji bili korumpirani političari i elite u zemlji. U međuvremenu je taj pokret daleko prevazišao socijaldemokrate i građansku „Forca Italija“ Silvija Berluskonija.
Na ovogodišnjim parlamentarnim izborima dobili su više od 30 odsto glasova – imaju najveći broj poslaničkih mandata i po prvi put su u vladi. Zajedno sa desničarskom „Ligom“ oni čine prvu vladu Italije koja je striktno kritična prema EU – i talasaju po zemlji, posebno sa polemikama. Pokret je teško definisati: to je konglomerat blogera, levičara, desničara, nerdova i političkih filozofa.
Birači na siromašnijom Jugu naročito polažu velike nade u Pet zvezdica. Međutim, od predizbornih obećanja, kao što je na primer bezuslovni prihod za sve građana – za sada još nema ništa. Lider stranke Luiđi di Majo pre svega stalno izaziva i preti EU. Za razliku od Grila, mladi 32-godišnji Di Majo deluje pristojno. Sada kada je na vlasti, ta stranka tek treba da pronađe svoj put – jer: jedno je biti glasna opozicija, a drugo je biti na vlasti liferovati rezultate.
Francuska u pokretu
U Francuskoj je Emanuel Makron napravio čudo: Kako bi temeljno preorao političku scenu, tadašnji ministar ekonomije je u aprilu 2016. osnovano političku grupu „En marche“ („U pokretu“). I ta grupa sebe nije htela da smesti ni levo ni desno u političkom spektru. Socijalno-liberalnom Makronu je korenita promena pošla od ruke – u maju 2017. ušao je u Jelisejsku palatu kao najmlađi predsednik svih vremena.
U poslednjem krugu predsedničkih izbora, taj „prijatelj Evrope“ potukao je desno-populističku Marine Lepen iz Nacionalnog fronta. Od „En Marche“ postaje „La République en Marche“ (LREM odnosno „Republika u pokretu“). U Narodnoj skupštini – donjem domu parlamenta – poslanički klub LREM ima većinu, 312 od 577 mesta. Kao važni projekti su na početku navedeni: reforma tržišta rada, reorganizacija EU, ušteda milijardi evra.
Međutim, LREM nema mnogo istaknutih i poznatih političara. U maju sledeće godine su izbori za Evropski parlament i 40-godišnji Makron će morati da stavi karte na sto i pokaže gde je pozicionirao svoju stranku. Jedna stvar je jasna: on želi da polarizuje između nacionalista i naprednjaka, protivnika Evrope i njenih prijatelja.
Nova španska etika
Dašak revolucije se oseća oko levičarske protestne partije Podemos („Možemo“) u Španiji. Nastala je iz „Pokreta ogorčenih“ i osnovana u martu 2014. godine. Vrlo brzo je igrala važnu ulogu na političkoj sceni. Za samo 20 dana je okupila 100.000 članova i postala treća po veličini stranka u Španiji. Sada ima više od 460.000 članova.
Na parlamentarnim izborima u decembru 2015. godine, savez „Unidos Podemos“ („Ujedinjeni možemo“) koji je predvodio Pablo Iglesijas (39) politikolog i generalni sekretar Podemosa – osvaja gotovo 13,5 odsto glasova. Sa 67 od ukupno 350 poslanika, to je treća snaga u Madridskom Congreso de los Diputados. Podemos je imao ključnu ulogu prilikom svrgavnja konzervativnog premrijera Marijana Rahoja – do kojeg je došlo u junu, izglasavanjem nepoverenja, a na predlog socijalističkog vođe Pedra Sančeza. Posle mnogih korupcijskih skandala u Španiji poslednjih godina, Podemos zagovara „novu etiku“ u politici i želi da se oslobodi „stare kaste“.
Grčka tragedija
I jedan pokret u Grčkoj je mnogo obećao: vladajuća stranka „Siriza“ (Savez radikalne levice) nastala udruživanjem različitih levičarskih partija. Ono što je stranci dugo nedostajalo bilo je odgovarajuće okruženje i harizmatični vođa. I jedno i drugo je dobila 2010. „Siriza“ je profitirala od gubitka kredibilinosti dve etablirane stranke, konzervativaca i socijalista. Oni su naizmenično ekonomski uništavali zemlju - nepotizmom, zaduživanjem i klijentelskim sistemom. Kada su započeli beskrajni programi štednje, u stanovništvo je poraslo ogorčenje.
Poboljšanje je obećao mladi Aleksis Cipras. Hteo je da ukine sve programe štednje, da poveća plate i ne smanji penzije. I da etablirane stranke učini suvišnim. Siriza je u roku od pet godina sa 3,5 odsto skočila na 35,5 procenata i tri i po godine vlada Grčkom.
Ali, od tada se Cipras naglo promenio: nakon što je u leto 2015. Grčku gotovo doveo do izlaska iz Evrozone, on je radikalno promenio svoj kurs. Pristao je na još strožije mere štednje i pretvorio se u izvrštelja reformi koje zahteva takozvana Trojka - Evropska unija, Evropska Centralna banka i Međunarodni monetarni fond. Taj pokret je postao One-Man-Show.