Izbeglička oluja na egejskom ostrvcu

Panosu Rozakisu gotovo svako jutro počinje isto: pred malom policijskom stanicom u Agija Marini na Lerosu, sa predivnim pogledom na more, skida osušeno rublje sa užeta i priprema doručak – nešto keksa, flaša vode i, naravno, hrana za decu. „Da skinem i čarapice?“ pita ženu koja drži bebu sa kovrčavom kosicom.

Ona klima glavom. Jedva se drži na stolici. Obučena je u prnje, bleda i dehidrirana. Kaže da se zove Favza. Jutros su ona, njen muž i troje dece stigli na ostrvo u malom gumenom čamcu. Krijumčarima koji su ih iz Turske doveli pred grčko ostrvce, skupo su platili put da bi stigli u tu – slavnu i bogatu Evropu.

Rozakis je učitelj i gotovo svo svoje slobodno vreme provodi kao dobrovoljac koji pomaže nadležnim službama u radu sa izbeglicama. „Znate, previše ih je koji dolaze i policija i lučka kapetanija jednostavno ne mogu da se brinu za toliko ljudi“, objašnjava nam učitelj. „Kad ljudi kao ova žena dođu, oni ne znaju gde da idu i šta da rade. Svi me pitaju: 'Gde smo to mi? Što da radim? Gde da se osušim?'“

Daleko od Grčke, ali pred vratima Turske

Leros je otstrvce u grupaciji ostrva Dodekaneze na Egejskom moru. Veoma je daleko od grčkog kopna – trajekt do Pireja vozi 11 sati. Ali zato je ono praktično pred samom obalom Turske. To je idealno za švercerere i zato je od gotovo 22.000 izbeglica koje su prošle godine došle u Grčku, većina stigla upravo preko tih udaljenih ostrva kao što su Kos, Lezbos i Leros.

Na tom ostrvcu, dakle potrebno je da budu obavljeni svi administrativni poslovi za pridošlice: evidentiraju se, uzimaju im se otisci prstiju, izdaju privremene dozvole boravka, a onda dolazi i najteži deo: negde bi ih trebalo smestiti.

„Para nema ni za ovdašnje stanovnike, a kamoli za došljake“, žali se Matina Kaciveli. Ona je pravnica u penziji i na čelu je mreže građana koji pomažu izbeglicama: „Nakon 2010. kad je počela kriza mnogo toga je smanjeno i za grčke građane, a servis za izbeglice ostao je potpuno bez novca. To se otada nije promenilo, pa čak ni onda kada nam je već svima postalo jasno da će početi da dolaze izbeglice iz Sirije jer je tamo izbio rat.“

Tako je na Leros stigla i Latifa Aburas. Ima četrdeset godina, majka je troje djece i stigla je iz Dare u Siriji. Sada čeka u prljavom dvorištu pored policijske stanice sa mnogo drugih izbeglica gde im Kaciveli i Rozakis dele ono što im je potrebno. Sakupili su nešto odeće pa je dele, dok Latifa hrani svog dvogodišnjeg sinčića Adama testeninom sa sosom od paradajza.

„Ljubazni su, ali ni oni nemaju novaca“

Grčka država ipak daje novac građanima da pripremaju hranu za izbeglice, ali i Latifi je jasno da ni oni nemaju previše: „Svi su ovde toliko pažljivi prema nama, ali ovde ima toliko ljudi i svi čekaju dokumenta. Mogu da satima pričam o onome što sam doživela i kroz što sam prošla, kroz rat i kako sam dve godine tumarala od jednog mesta do drugog – ali ovde ima toliko mnogo ljudi koji imaju sličnu priču kao i ja… Grci se trude, ali ni oni nemaju dovoljno novaca da nam svima pomognu.“

Najveći problem je kako smestiti sve te izbeglice čak i onda kada na ostrvu ostaju samo par dana. Srećnim se mogu smatrati oni koji mogu da prespavaju u ćelijama policijske stanice, ostali moraju u prazna skladišta ili da prenoće u hodnicima zgrade u kojoj se nalazi Obalska straža. Penzionerka Kaciveli i njena mreža uspeli su da prikupe 40.000 evra čime su obnovili zgradu bivšeg odeljenja za psihijatriju pored lokalne bolnice. Nazvali su je „Vila Artemis“ i u njoj se nalazi šest soba, nekoliko kupatila. Tamo može da se smesti četrdesetak izbeglica, ali se uvek nekako „nagura“ njih mnogo, mnogo više.

Ipak, nisu svi meštani zadovoljni gužvom na ostrvu, pa tako ni tim novim smeštajem za izbeglice. Veće mesne zajednice je u stvari glasalo protiv prenamene te bolničke zgrade. Predsednik Mesne zajednice Mihalis Kolis se s razlogom brine: nema mogućnosti da se pridošlice medicinski pregledaju kad stignu. Niko ne zna da li imaju neku zaraznu bolest i bilo bi mu draže da su zbog toga smešteni negde malo dalje od gradića: „Ovde nema lekara ni za nas“, žali se Kolis. Ipak, po naredbi iz Atine, zgrada je morala da se preuredi – i tu predsednik mesne zajednice tu nije mogao ništa.

„Kad vidite Obalsku stražu, probušite čamac!“

Lučki kapetan i komandant Obalske straže Lerosa je Sakelarios Biliris. Njegovi patrolni čamci praktično su stalno na pučini i neprestano pronalaze nove izbeglice. Teško mu je da pobroji odakle sve dolaze: uglavnom iz Sirije, ali već je spasavao iz mora i građane Dominikanske Republike pa i sa Haitija. Naravno da pritom pokušavaju da uhapse i švercere koji od nesrećnika ubiru otprilike po hiljadu evra – po glavi!

Ranije je na brodovima bilo i članova posade, ali to je sada sve ređe. Sada šverceri sve češće stavljaju izbeglice u male gumene čamce i ostavljaju ih same na moru. „Kažu im da probuše svoj čamac čim vide brodić grčke Obalske straže“, objašnjava kapetan. Moraju da paze da to ne bude brod turske Obalske straže, iako izbeglica te brodovo praktično i ne mogu da razlikuju. „Neki imaju i nož da probuše čamac. Tako za par minuta čamac počinje da tone i tada imamo veoma malo vremena da pronađemo sve izbeglice i da ih spasimo.“

Tako se događaju i tragedije. Početkom prošle godine javnost je bila šokirana događajem pred otokom Farkamonisi, oko sedam milja udaljenom od turskog odmarališta Didima. Tamo se utopilo jedanaest izbeglica iz Avganistana, isključivo žene i deca. Pale su teške optužbe na račun grčke Obalske straže: neke organizacije za zaštitu ljudskih prava tvrde da su od bivše grčke vlade dobili nalog da ih samo otpreme u teritorijalne vode Turske. U tom manevru, brodić se prevrnuo u nemirnom zimskom moru.

Kapetan Biliris uporno tvrdi da je to glupost. Brodiće se prevrnuo kada su sve izbeglice nagrnule na jednu stranu da vide brod Obalske straže. Kaže da nisu ni videli žene i decu jer su svi oni bili zarobljeni u kabini pod palubom.

„Kategorično tvrdim da ih nismo vukli nazad. Spasili smo na hiljade ljudi, pa zašto bi odjednom jednog dana izgubili svaki osećaj ljudskosti i pustili da se ljudi udave? Naš posao je da spasavamo ljude na moru – uvek, pod bilo kojim i bilo kakvim okolnostima“, kaže Biliris.

Direktorka mreže za pomoć izbeglicama Kaciveli ipak tvrdi da je te noći Obalske napravila velike greške, ali isto tako ne želi da optužuje kapetana i njegove ljude: „To su dobri ljudi. Svi oni žele da urade sve najbolje. Niko od nas ne želi još jednu takvu tragediju. Svi se trudimo da te ljude nekako dovedemo do obale.“

Opasna iluzija uspeha

Izbeglice ne ostaju dugo na Lerosu. Čim dobiju privremenu dozvolu boravka, kreću ka grčkom kopnu. I ovog poslepodneva pred šalterom za prodaju karata za trajekt stoji grupa od pedesetak Sirijaca. Među njima je i Latifa Aburas. Ona ima velike planove: „Jasno mi je da u Grčkoj nema posla. Zatp želim da odem u Nemačku. Neki moji prijatelji iz Sirije već žive tamo i kažu da u toj zemlji ima para i da mogu da pronađem posao.“ Sat kasnije, Sirijka se ukrcala na brod, uverena da je čeka lepa budućnost.

Učitelj Panos Rozakis uzdiše kada mu kažemo kakvi su planovi te majke: „Skoro niko od njih uopšte ne zna ni kako da ode iz Grčke. Put je uglavnom ilegalan, često veoma skup pa čak i opasan“, objašnjava nam učitelj. Ako i stignu do Atine, jedan od načina jeste da avionom odu u Nemačku ili Švedsku, gotovo uvek sa falsifikovanim ispravama građana Evropske unije. Neki pokušaju da se dokopaju Italije tako što se kriju u kamionima koji tamo odlaze na trajektima. Neki čak pokušavaju da putuju pešice, preko čitavog Balkana i Austrije.

„Evropa ne može da gura taj problem pod tepih“, kaže Rozakis. „Ona mora da shvati da će ljudi koji beže od rata i progona nastaviti da dolaze, bez obzira na to kakve prepreke bile pred njima.“