Izbori neće bitno promeniti odnos prema Srbiji i BiH
5. januar 2020.
Predsednički kandidati nude dve različite vizije Hrvatske. Zoran Milanović kaže da je njegova Hrvatska društvo različitih, jednakih pred ustavom i zakonom. Kolinda Grabar-Kitarović poziva na državu zajedništva s dosta refleksije na Domovinski rat. U slučaju izborne pobede, mogu li oni zaista promeniti društvo?
Hrvatski predsednici nemaju previše izvršnih ovlasti, osim u području sigurnosne, obaveštajne, vojne i delimično spoljne politike. Što se unutrašnje politike tiče, ništa se dramatično ne može promeniti. Ali oni jesu zaista dva različita profila političara. No Grabar-Kitarović zbog svog biračkog tela mora naglašavati određene vrednosti i, da tako kažem, kulturne artefakte. Zato stavlja veliki naglasak na Domovinski rat. To je možda prenaglašeno i možda čak u raskoraku s njenim ličnim stavovima. Recimo, u zadnjoj debati je pokazala da po pitanju udomljavanja dece kod istopolnih parova ima stav koji odudara od stava njenih birača.
Znači, i Vi, baš kao Milanović, mislite da je reč o liberalki koja glumi konzervativku?
Možda je on preoštar, ali sigurno ima stavove koji su bliži njemu nego onome što zastupa prema biračima. Verujem i da Miroslav Škoro nema stavove za koje bi hteo da njegovi birači misle da ih ima.
U svakoj se kampanji spominju Bosna i Hercegovina te Srbija. Šta bi izbor Milanovića, odnosno Grabar-Kitarović, značio za odnose sa susednim državama?
S obzirom se radi o bilateralnim odnosima, teret odgovornosti stoji na obe strane. Na čelu Hrvatske može biti najumešniji diplomat, ako sagovornici u Beogradu i Sarajevu nisu spremni na kompromis i nadvladavanje problema iz prošlosti. Znam da postoje neka očekivanja da Hrvatska kao članica EU-a bude predvodnica nekih demokratizacijskih procesa. To je čak i službena mantra u Hrvatskoj. Milanović je jasno rekao da ne misli da koristi blokadu srpskih pregovora kao sredstvo rešavanja bilateralnih problema. Ima i jasan odmak od Herceg-Bosne i onoga što se događalo između Hrvata i Bošnjaka u ratu. Ima li on neko inovativno institucionalno rešenje za probleme postdejtonske BiH? Ipak, za razliku od HDZ-a, nudi samo distanciraniji i trezveniji odnos prema Mostaru.
Dakle, ako on pobedi…
I dalje će se davati značajna sredstva za tamošnje projekte. I dalje će se ponavljati da je službeni stav Zagreba da izborni zakon u BiH ne odgovara duhu Dejtonskog sporazuma te da se to mora razrešiti. Neke supstancijalne razlike ne može biti. Možemo očekivati oštriji nastup prema Aleksandru Vučiću. Recimo, Kolinda Grabar-Kitarović je stavila naglasak na pitanje nestalih, ali to će biti teško rešiti sa srbijanskom vladom. Neki će reći da je prošlo puno godina i da se tu ne može pomoći. Mislim da je veći problem to što se Srbija boji da bi, kada bi sarađivala s Hrvatskom, sama sebe inkriminisala kroz učestvovanje svojih državljana u ratu na području Hrvatske. Srbija pokušava na sve načine da umanji svoju ulogu i ekskulpira se, recimo, od pobune u Kninu.
Ikona desnice, pevač Marko Perković Thompson, daje podršku Grabar-Kitarović, dok Milanovića označava komunistom. Koliko je komunizma u Milanoviću i može li se 2020. godine mobilizovati biračko telo pričama o bauku komunizma?
Teško da je Milanović neki teški levičar. On sigurno nije Dežremi Korbin, već je po profilu bliži Mateu Renciju. Ali s obzirom da se u Hrvatskoj birači mobilizuju ne putem ekonomskih, već putem istorijskih rascepa - preko odnosa prema prošlosti, Drugog svetskog rata, socijalističkog razdoblja i Domovinskog rata - za deo ljudi na desnici Milanović je crvena krpa. Postoji deo aktera koji šalje poruku da je bilo koji predsednik ili premijer iz SDP-a nelegitiman. To pomalo podseća na ono što se događa u Mađarskoj pod Orbanom. Naime, promenom Ustava indirektno je inkriminisana Socijalistička stranka Mađarske koja je naslednica Komunističke partije na način da se spominje njena isorijska odgovornost. Tako se građanima suptilno šalje poruka da nisu svi akteri jednako poželjni u izbornoj utakmici.
Koliko to znači mladim biračima?
Ne znači. Mi na Fakultetu političkih nauka od 1990. godine sprovodimo opsežne izborne ankete naučnog tipa. Postavljamo pitanje koje se tiče takozvane političke biografije birača - doslovno ih pitamo gde su im bili dedovi i bake u Drugom svetskom ratu. Posebno kod mlađih ljudi raste broj odgovora „ne znam". Ne smatramo da zaista ne znaju, već mislimo da time poručuju da ih više nije briga. Biračima su te podele na ustaše i partizane manje bitne nego što stranke to potenciraju da bi ih mobiliziovale.
Može li izbor predsednika uticati na hrvatsko predsedavanje Evropskom unijom?
Hrvatski predsednik nema tako velike ovlasti i ne učestvuje u radu Evropskog saveta. Tamo su premijeri, a u Savetu EU sede različiti ministri. Oni neće previše viđati hrvatsku predsednicu ili predsednika. Druga stvar je da je Andrej Plenković stavio veliki naglasak na predsedavanje u okviru njegove ukupne karijere i njegovih ideja kao premijera. Njemu je jako bitno da to prođe dobro. Najveći problem bi mu bio da HDZ-ova kandidatkinja nije ušla u drugi krug ili da je u drugom krugu izgubila od Miroslava Škore, izazivača s desna. Sada, čak i da SDP-ov kandidat pobedi, to nije toliki problem za Plenkovića.
No sukob frakcija bi možda eskalirao?
Naravno, dogodili bi se potresi u stranci, ali on je već najgori potres izbegao. Deo desnog krila stranke ga već dugo želi srušiti. Unutarstranački izbori bi trebalo da se dogode između aprila i juna. Ali to se može statutarno odgoditi tako da deo lokalnih, odnosno županijskih organizacija sklonih šefu stranke zatraži odgodu. Naravno, i za vreme predsedavanja oni bi ga rušili tvrdnjama da je on distanciran, odnarođen, „briselski Plenki" i tako dalje. Ali najgore mu je prošlo. Jasno da bi mu bilo bolje da pobedi Kolinda Grabar-Kitarović. S druge strane, paradoksalno, budući da se ona u želji za reizborom dosta vezala za neke ljude koje Plenković ne želi u stranci, on bi mogao dugoročno profitirati od njenog eventualnog poraza.
Do ovog razgovora videli smo dva sučeljavanja dvoje predsedničkih kandidata. Sučeljavanje na Hrvatskoj televiziji donelo je ipak nešto relevantnija i aktuelnija pitanja od onoga na komercijalnom RTL-u.
Pitanja su bila sadržajnija, a i kandidati su pokušali obuzdati svoje loše strane. Na prvom sučeljavanju su na videlo baš jako izašle loše karakteristike oba kandidata; kod Milanovića ta preterana drčnost, a kod Grabar-Kitarović sklonost šablonskom razmišljanju i štreberskom pristupu. Možda je ipak u HRT-ovoj debati on jače odskočio od nje. Ona ga je celo vreme gurala da se brani kao bivši premijer. Onda se posredno dogodilo da on nju napada zbog HDZ-ovih vlada; sadašnje i bivših u kojima je ona bila ministarka. Na kraju se ona dovela u nemudru situaciju da mora braniti vladu Andreja Plenkovića. Predsednici to ne bi smeo biti zadatak. Čim se krenulo na ekonomska pitanja, odmah se sve pretvorilo u sučeljavanje HDZ-a i SDP-a.
Jesu li ta sučeljavanja učinila razliku?
Lično sam čuo zanimljivih stvari, ali treba videti kojoj vrsti birača se što šalje. Možda neki birači nemaju precizno znanje da mogu oceniti ko govori istinu u ekonomskim ili specifičnim pitanjima upravljanja tajnim službama, ali mogu zaključiti ko im se retorički čini uverljivijim. Njihov zadatak je bio izvući neodlučne mlake ljude koji verovatno ne misle izaći na izbore, ali preferiraju levi ili desni blok. Grabar-Kitarović nije nužno privukla Škorine birače. Jedan deo njih su mlađi protestni birači, drugi su oni kojima ona nije dovoljno desno, a treći će ipak iz strateških razloga glasati za nju. Ali njoj to nije dovoljno za pobedu bez motivacije drugih birača sklonih HDZ-u koji se možda premišljaju oko izlaska na izbora.
Zadnjih dane kampanje Grabar-Kitarović je objavila čitav niz video snimaka podrške ljudi iz javnog života. S terena stižu informacije da je HDZ aktivirao celu infrastrukturu na lokalnim nivoima. SDP to nema. Koliko je to važno i može li to odrediti ishod izbora?
SDP ima manje članstvo, a ni jedna stranka ne može parirati HDZ-u po infrastrukturi na terenu. HDZ može mobilizovati ljude na terenu, no je li to dovoljno? I dalje ostaje nekih 200-300 hiljada ljudi koje treba drugačije dosegnuti. Možda su procenili da se u prvom krugu nije potrebno toliko trsiti, jer su znali da će Škoro odneti deo glasova pa su čuvali snagu za drugi krug. Svesni su da će pobeda biti tanka. Nadam se, kakav god ishod bio, da onaj ko izgubi pobedniku neće osporavati legitimitet na argumentu male izlaznosti ili male razlike u broju glasova. Znamo da je i aktuelna predsednica pobedila s 35 hiljada glasova razlike. Kada se odbiju glasovi iz BiH, razlika u Hrvatskoj je bila još manja. Mobilizacija u BiH će biti velika, ali ipak mislim da to ne može presuditi.