„Ja sam prvo čovek“
14. decembar 2017.
Bajram Kinoli, poznatiji kao Kafu pevač je grupe „Džipsi gruv“, sa kojom svira balkansku romsku muziku pomešanu sa džez, rege i fank ritmovima. Iako zbog koncerata dane i dalje provodi na točkovima, sa suprugom Novosađankom dom je pronašao u Sremskoj Kamenici sa kog se pruža pogled na čitav Novi Sad.
„Došao sam pre četiri godine. Čuo sam da je Novi Sad multietničan i da su ljudi opušteniji."
DW: Živeo si na Kosovu, u Albaniji, Srbiji, gde je teže, a gde lakše biti Rom?
Bajram Kinoli: Ne znam kako je biti Rom, Srbin ili Albanac, ja sam prvo čovek. Drugo, znam kako da komuniciram s ljudima. Ne postoji lakši ili teži put, postoji samo onaj put koji sam izabereš. Naravno da postoji pritisak zajednice i da je teško, ali ja to gledam kao izazov, a ja volim izazove. Međutim, kao Rom, gledajući celu moju zajednicu, jako je teško, jer su već decenijama ugnjetavani i samim tim depresivni. Ono kako oni posmatraju stvari, to nije život, to je preživljavanje. Ja nisam to izabrao. Ja sam izabrao da budem kao i svi ostali ljudi. Čak i kad sam bio u Đakovici, najveći deo vremena sam provodio sa Srbima i Albancima zajedno. Nisam imao nikakvih problema. Zvali su me i Ciganinom, ali nisam shvatao šta to znači, nisam želeo da shvatim. Ako oni tako govore, to je njihov problem, ali ja želim da budem deo šire zajednice.
Integracija, prema mom mišljenju, ne dolazi samo s jedne strane. I Romi i većinska zajednica moraju da otvore svoje umove i da razmišljaju o tome šta mogu da urade da reše problem.
A šta mogu da urade?
Mislite, šta moraju da urade. Na prvom mestu su edukacija i komunikacija. Ako nikad nisi bio u romskom naselju, pitao ih kako žive, proveo vreme s njima... Kažeš, na primer, neću ići na more, idem kod Roma da vidim kako oni stvarno žive, kako razmišljaju i šta misle o meni kao pripadniku većinske zajednice. Niko to ne radi. Pričamo s visine, sa vrha, a ne od dole. To je prvi problem u komunikaciji. Ako znamo šta im zaista treba, problem je već pola rešen. Oni svi žele da žive normalno, da ne budu diskriminisani, da imaju priliku da uče svoj jezik u školi, a naravno da bi trebalo da uče i jezik većine ako žele da dobiju posao.
Proveo si mnogo vremena u aktivizmu i nevladinom sektoru. Kad se sad osvrneš, da li ti izgleda da ste uspeli nešto da pomerite?
U nevladinom sektoru sam bio od 2002. godine. Počeo sam u omladinskim centrima, a onda su me zaposlili kao instruktora u plesnom pozorištu da kroz umetnost učim mlade kako da žive zajedno. Kasnije sam sa drugom organizacijom pomagao romskoj deci tokom školovanja. Dizajnirali smo program kako da pomognemo Romima budu bolji u školi. Roditelji nisu znali kako da im pomognu, pa smo im bili kao drugi roditelji. Ni sam školski sistem na Kosovu nije dobar, dizajniran je šezdesetih, neki od njih idu u srpske, a neki u albanske škole, u istom selu. I to je potpuno zbunjujuće. Zamislite koliko je to komplikovano za decu, kod kuće govore romski, u školama srpski, napolju albanski i nijedan jezik ne nauče u potpunosti i to je osnova problema u komuniciranju. Da, naravno da je dobro da govore više jezika, ali pravilno. Na kraju smo uspeli da spustimo procenat romske dece koja napuštaju škole sa osamdeset na dvadeset procenata i došli smo do toga da 25 Roma svake godine odlaze na univerzitet u Prištinu.
Da li si nastavio s tim angažmanom i u Novom Sadu?
Mislim da sam malo umoran od nevladinog sektora. Nisam više toliko mlad i nemam toliko energije za takve aktivnosti, a to zahteva mnogo vremena, morate da radite 27 sati, a ne 24. Izabrao sam da nastavim borbu kroz muziku, da govorim kroz muziku i to je moj doprinos. I „Džipsi gruv" je nastao kroz nevladin sektor 2010. godine u Prištini, i u bendu je tad najviše bilo ljudi s Kosova i Roma, ali danas je mešano. Ja više ne živim tamo i bubnjar se preselio u Zagreb, a u bend nam je došao i jedan Makedonac. Bavimo se različitim temama, ljudskim pravima uglavnom. Primera radi, imamo pesmu u kojoj govorim o tome kako vidim svoju sestru, jer moja porodica je veoma tradicionalna, ali meni se ne sviđa što se ona utopila u tu tradicija. Ona se udala i sad je srećna, ali ne zna drugačije da živi. Ja ih ne osuđujem zbog toga, samo ne živim s njima. Reakcija mladih žena na tu pesmu je bila – da, i mi smo želele da izlazimo i da se provodimo, ali nam roditelji nisu dozvoljavali. To je ono što želimo od muzike. Muzika je način da izrazite sebe slobodno i da kažete sve što mislite, da zaštitite neke grupe ili otvorite neke umove.
Kakve su bile reakcije na „Džipsi gruv" kad ste se pojavili na Kosovu?
Problemi s kojima se Romi suočavaju na Kosovu su slični kao i ovde, ali čak i teži, jer Albanci imaju stereotipe o Romima i na neki način ih povezuju sa Srbima. Dok se nismo pojavili, nije uopšte bilo romske muzike na Kosovu. Bila je situacija, svirali smo na Dan Roma 8. aprila i pevao sam Ederlezi. U publici je bila i grupa političara nacionalista i protestovali su zašto pevam Ederlezi, i to na srpskom. Nisu čak ni prepoznali da pevam na romskom. Govorili su da je uz tu pesmu ubijeno mnogo Albanaca, a ja sam rekao – pa ljudi su verovatno ubijani i uz pesme Metalike i ko zna koga još, kakav je to uopšte razlog. Neke moje rođake su ubili i Srbi i Albanci, zar zbog toga treba da krivim muziku? Čak i da pevam na srpskom, ne možete me zaustaviti i nećete me zaustaviti. Tad je to počelo kao revolucija. Otvorili smo diskusiju o romskoj muzici, a oni su u međuvremenu postali vrlo liberalni, pa su me čak zvali da pevam za Dan oslobođenja u Prištini i pevao sam baš Ederlezi.
Svirate dosta i po regionu, da li oni drugačije reaguju?
Mi nekako povezujemo ljude. Gde god idemo, na našim koncertima su uvek i Srbi i Albanci i Turci i Romi, i to je tako zabavno. Na prostoru bivše Jugoslavije obično znaju sve pesme, prepoznaju taj melos i to im je vrlo atraktivno. A u dijaspori kad sviramo, na primer, bili smo u nekom bosanskom klubu i bili su tu iz svih zemalja, pa sam im ja na svakom jeziku poželeo dobro veče, i onda samo vidiš različite grupe ljudi kako se javljaju. Stvarno sam ponosan na to što povezujemo ljude kroz muziku. Muzika ne potiče od nacije, već iz srca. Ima mnogo ispiranja mozga, rasizma, nacionalizma, diskriminacije Roma, Srba, Turaka, ali mislim da ljudi polako shvataju koliko je to glupo. Muzika ima toliku moć da može da promeni svet i to je naš cilj.