Japansko ćutanje o seksualnim robinjama

Skoro 200 svetskih istoričara nedavno je poslalo otvoreno pismo u kojem pozivaju Japan da se suoči sa ekspanzionističkom i agresorskom politikom koju je vodio u pacifičkom regionu početkom prošlog veka. Zvanični Tokio još odbija da prizna pustoš koju je tridesetih i četrdesetih japanska vojska ostavljala po Aziji.

Nacionalista na čelu Vlade Šinco Abe je, istina, u aprilu rekao da su potezi Japana u prošlom veku „donosili patnju“ i izrazio „duboko kajanje“ zbog tog razdoblja nacionalne istorije. Međutim, izostalo je jasno izvinjenje koje već decenijama zahtevaju Južna Koreja i Kina, dve najveće žrtve japanskih agresija.

Nacionalna verzija istorije

„Mislim da Abe okoliša kod mnogih istorijskih kontroverzi, pre svega kada se radi o takozvanim ženama za utehu (comfort women)“, kaže profesor Džef Kingston, profesor na Univerzitetu Templ u Tokiju. Žene za utehu je eufemistički izraz za 100.000 žena sa osvojenih teritorija koje su japanski vojnici primorali na prostituciju u vojnim bordelima.

Iako su ove žene praktično bile seksualne robinje, konzervativci u Japanu i dalje insistiraju na verziji prema kojoj one nisu kidnapovane već su se prostituisale dobrovoljno i za velike pare. Profesor Kingston u razgovoru za DW podseća da je Abe u svom govoru pred američkim Kongresom ovo podveo pod pojam „trgovine ljudima“, ali da i dalje odbija odgovornost njegove zemlje. „Nije bio iskren i nije pokazao nikakvu empatiju“, kaže Kingston koji je i sam potpisao otvoreno pismo zvaničnicima Japana. Dodaje da premijer Abe pokušava da revidira istoriju.

U pismu istoričara se navodi da je godišnjica kraja Drugog rata prilika da se Tokio „rečima i delima“ suoči sa „kolonijalnom vladavinom“ i „ratnom agresijom“. Dodaje se da su brojni istoričari, političari i novinari u Japanu – ali i u Koreji i Kini – nacionalnim narativima preplavili zvaničnu istoriju. U zemljama iz kojih su žrtve, stoji u pismu, sudbina seksualnih robinja se eksploatiše čime se ponovo gazi njihovo dostojanstvo. To je, dodaje se, jednako neprihvatljivo kao trivijalizacija i poricanje krivice u Japanu.

Opasno pismo

Kingston tvrdi da su 187 istoričara koji su potpisali pismo zapravo samo vrh ledenog brega te da su mnogi azijski eksperti odbili da stave svoj potpis jer se plaše represije režima. Represija može doći u vidu skraćivanja državnih sredstava univerzitetima ili institutima. Ali može biti još gore: jedan japanski univerzitet je više puta bio meta pretnji bombaškim napadima jer je zaposlio bivšeg novinara levičarskih novina Asahi koji se bavio upravo pitanje žena za utehu.

Japanski konzervativci već pripremaju neku vrstu utuka: „Glavni igrači koji su potpisali to pismo su već ranije optuživali bez dokaza“, kaže recimo Joiči Šimada, koji na univerzitetu Fukui predaje međunarodne odnose. „Ovi ljudi misle da je sistem žena za utehu bio svojstven samo Japanu i da su te žene nasilno kidnapovane, što nije tačno“, tvrdi Šimada. Dodaje da će on i njegovi istomišljenici u svom pismu „jasno“ dokazati da japanska vojska nije porobljavala žene.