Jedanaesti septembar i večna kriza zapada i islamskog sveta

Većina ljudi zna za direktne posledice terorističkih napada na Sjedinjene Države od 11. septembra 2001. Nemački istraživač islama Štefan Vajdner pak tvrdi da su posledice mnogo dublje nego što se obično uzima. Recimo, u odnosu Evropske unije i Turske koji je, kaže, kolateralna šteta.

„Setimo se samo: na dolasku milenijuma je Redžep Tajip Erdogan bio nada Turske kao ozbiljnog kandidata za EU. Jedanaesti septembar dao je vetar u leđa konzervativnim kritičarima Turske koji su rekli da islam ne pripada Evropi“, kaže Vajdner za DW.

„Kad je Erdogan shvatio da vrata EU ostaju zatvorena za Tursku, on se preorijentisao i pri tome razbio više porculana nego što je morao. Danas deluje kao da srlja u pogrešnom pravcu, a izbeglice su mu gvozdeni zalog protiv EU. Cinična igra“, dodaje ovaj istraživač.

Kako su izbeglice došle na Zapad

Upravo je u nemačke knjižare stigla Vajdnerova knjiga „Ground Zero: Jedanaesti septembar i rađanje sadašnjice“. Bombastičan naslov - Ground Zero u vojnom žargonu označava mesto koje je pogodio projektil i tako se naziva i prostor gde su u Njujorku srušene Kule bliznakinje – i uskoro dvadeseta godišnjica napada od ove knjige čine privlačno štivo.

Ali zanimljiva je i Vajdnerova teza – da su od tada Zapad i islamski svet ušli u spiralu radikalizacije, gurajući jedni druge sve dublje u nerazumevanje.

Tako Vajdner vidi i desetogodišnji rat u Siriji. Asadu kojeg ne voli ni sopstveni narod, kaže, pošlo je za rukom da za najmoćnije protivnike ima radikalne islamiste. Zapad tu nikoga ne može da podrži. „Rezultat je bio da su prozapadne snage iz Sirije emigrirale – na Zapad!“

Prema ovom autoru, Zapad je oklevao da odlučno podrži Arapsko proleće 2011. godine jer su prvi aktivisti koji su se pojavili na ulicama bili veći levičari od proseka vladajućih u Evropi i SAD. „Da su oni došli na vlast, sigurno ne bi zagovarali politiku koju Zapad želi, ili koju su tražili Svetska banka i MMF. Te nove vlasti, koje bi zbilja htele da poboljšaju situaciju za mase svog naroda, bili bi Zapadu teži partneri nego korumpirani diktatori.“

Kako smatra Vajdner, Zapad je propustio šansu da razmišlja dugoročno. Moglo se, kaže, u dešavanja u arapskom svetu umešati drukčije – pritiskom na bogate države Arabijskog poluostrva, možda i sankcijama, kako ove ne bi upropašćavale revolucije u arapskom svetu ili ih podrivale podrškom džihadistima.

„Time bi konačno bilo urađeno ono što je propušteno Jedanaestog septembra - pozvati na odgovornost ideološke, logističke i finansijerske mecene (napada iz 2001). Toga se Zapad pribojavao jer je previše našeg novca i blagostanja povezano sa tamošnjim nedemokratskim sistemima. Na kraju smo platili cenu u drukčijoj formi, kroz izbegličku krizu i jačanje desničarskog populizma kao reakciju“, kaže Štefan Vajdner.

Prelivanje krize

Teroristički napadi i ono što se posle toga zbilo, piše Vajdner u novoj knjizi, promenili su i Zapad toliko da se više ne može prepoznati.

„Dekada pre Jedanaestog septembra bila je epoha optimizma u Evropi i SAD. To se promenilo. I pre korona-krize je raspoloženje bilo mizerno. Osim rastuće ekonomske nejednakosti i haosa u svetu novih medija, glavni uzrok je kriza koja se prelila iz arapsko-islamskog sveta“, kaže Vajdner.

Tu misli na izbegličku krizu, na doseljavanje koje je „mnogima delovalo nekontrolisano ili su ga tako predstavljali populisti“. Uz to i globalni terorizam, islamistički i „beli i zapadni“ prema ljudima stranog porekla ili muslimanima. „U zbiru to je bila uzajamna radikalizacije koja je dopinela i uspehu Donalda Trampa koji je još zaoštrio to loše raspoloženje.“

Iz toga se teško izlazi, dodaje ovaj autor, i kaže da bi bilo poželjno da Evropa govori jednim glasom koji bi se slagao sa američkim - mada ne po svaku cenu. Ključno u odnosima sa islamskim svetom je, smatra, da se ne sarađuje sa režimima nego sa ljudima.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.