Jedna zemlja, jedna diktatura

Novinari koji su u utorak na ulicama Pekinga pravili ad-hoc ankete sa prolaznicima mora da su bili šokirani odgovorima: ogromna većina Kineza – čak i onih dobro informisanih iz internet-generacije – nema pojma da se u Hongkongu nešto dešava, piše list Velt. A dešava se svašta: desetine hiljada građana traže više demokratije, bune se protiv odluke Komunističke partije da od sada nameće lokalnu vlast u gradu; ulicama vladaju haos i policijska represija. Međutim u Kini je tema praktično nepostojeća: „Kako što je nekada zapadna televizija bila blokirana u velikim delovima Istočne Nemačke, u posprdno prozvanim dolinama neupućenih, tako i cela Kina može ostati neobaveštena ukoliko rukovodstvo u Pekingu to želi. Ipak, u vremenu društvenih mreža požari se brzo šire, a honkonški bi mogao da zahvati celu Kinu. Zbog socijalne nejednakosti i korupcije, širom Kine našli bi se sledbenici pokreta Okupiraj centar“, dodaje konzervativni berlinski list.

Frankfurter algemajne cajtung piše da uspon sekularne Kine u svetsku silu oslobađa otpore i otkriva dubinske probleme. „Oslabio je spektakularni privredni rast koji je poslednjih godina suzbijao siromaštvo i tako kupovao lojalnost stanovništva. Rađa se želja za učešćem u političkim procesima. Prirodno, ta želja je najveća tamo gde su ljudi već imali praktičnog iskustva sa demokratijom. Ali tinja i u drugim delovima Kine. Sada će se pokazati koliko je zaista mudro rukovodstvo – i koliko je sposobno da uči“, stoji u komentaru uglednog dnevnika. Požar koji tinja pa će možda i zahvatiti celu Kinu? Nema šanse, piše Berliner cajtung. „Ni na Zapadu vlast ne bi bila srećna ako neko danima blokira administrativne zgrade i pravi haos na ulicama. Ali zapadne demokratije imaju oruđa da izađu na kraj sa protestima – okrugle stolove i organizacije koje se bave konfliktima. Kina tako nešto ne poznaje. Stoga je naivno verovati da iskra koja je potpalila Hongkong može da zapali ostatak Kine. Komunistička vlast guši svaki građanski angažman, ne postoji civilno društvo poput onog u Hongkongu. A tamošnji demonstranti bore se u prvom redu za svoj grad.“

Tom gradu je 1997. obećano da povratkom u okrilje Kine neće izgubiti svoju demokratiju. WAZ (Esen) u svom komentaru podseća da je čuvena formula glasila: Jedna zemlja, dva sistema. „Kinesko rukovodstvo ipak nije ni razmotrilo mogućnost demokratije u jednom delu svoje komunističke imperije. Ko još dovodi sopstveni sistem moći u pitanje? Bude se sećanja na Peking 1989. kada su tenkovi izgazili stotine demonstranata koji su tražili demokratiju. Teško je pretpostaviti da će se istorija ponoviti. Moguće je da se Peking više plaši velike pobune nego što se plaši daška demokratije u specijalnoj privrednoj zoni.“ Slično piše i Nojes Dojčland – honkonškim studentima najveću zaštitu pruža upravo sećanje na Tjenanmen: „Teško da je u interesu Pekinga da reaguje na proteste onako kako je reagovao 1989. na Trgu nebeskog mira. Pretnje i ultimatumi samo sprečavaju rešenje.“ Sa krilaticom Jedna zemlja, dva sistema poigrava se Rajniše post u naslovu svog teksta: Jedna zemlja, jedna diktatura.

O svemu ovome, kako smo utvrdili, prosečan Kinez nema pojma iako je Hongkong danima prva vest svetskih medija. „Planetarni publicitet dobro dođe mladim i ne tako mladim demonstrantima u bivšoj britanskoj koloniji“, piše Miteldojče cajtung. „Jer kinesko rukovodstvo bi bez sumnje rado još oštrije udarilo na učesnike protesta. U finansijskoj metropoli, međutim, ulični pokolji sa povređenima i mrtvima nisu baš dobri za posao. Uprkos tome nije sigurno da će se izbeći žešći sukob – vladari u Pekingu žele da sačuvaju svoj obraz, i ignorišu glavni zahtev demonstranata, smenu lokalnog rukovodstva.“ Holandski list NRC Handelsblat sumira tamni vilajet u kojem je komunistička vrhuška: ako protesti potraju predugo – Peking izgleda slab; ukoliko popusti demonstrantima – Peking izgleda slab; ukoliko krvavo uguši proteste – Peking izgleda brutalan. „Ovde je potreban istančani osećaj – a tom osobinom kinesko rukovodstvo baš i ne može da se podiči.“