Jermenka iz Sirije zna razliku između "č" i "ć"

Šogek Eratapelijan ima 26 godina. Zbog nežne građe deluje mlađe, ali ponekad se oseća kao „da ima sto godina". Ovo joj je bila najteža godina u životu, ali odmah zahvaljuje Bogu što je sve prošlo dobro - jer poznaje mnogo onih kojima je 2016. bila strašna i bolna godina.

Šogek sa grupom mladih ljudi čeka pred ulazom u malu učionicu: Centar za rehbilitaciju od stresa i traume  je organizovao učenje hrvatskog za azilante. Nastavnica Sonja Nerad od ponedeljka do petka radi sa nekoliko grupa. Mahom su to mladi ljudi, i žene i muškarci. Dolaze iz različitih zemalja, iz Sirije, Iraka, Avganistana. Hrvatski im je težak, ali svojski su zapeli, beleže, pitaju…Sonja tek tu i tamo uz pomoć engleskog pojasni neku kompleksniju konstrukciju. Jasmina Zeljak iz Centra objašnjava da je izuzetno važno da azilanti svladaju osnove jezika i pisma da bi mogli nesmetano da se kreću po gradu ali i da traže posao. Upravo su uspeli da zaposle grupu od čak 11 azilanata u skladištu firme Quehenberger logistics:  bilo je važno da svi zaposleni znaju da čitaju uputstva i da mogu da komuniciraju sa nedređenima.

Posao, škola, vrtić...

Šogek je tog jutra ispratila supruga na posao, a ćerku u vrtić, pa se zaputila u školu jezika. Sigurno je među najboljima: Ne može se ne zapaziti da je bez greške upotrebila č i ć na pravom mestu. Ona je Jermenka iz Sirije, iz Alepa. Zajedno sa suprugom i ćerkom krenula je na put u martu ove godine. „Krenuli smo prema Evropi. Nismo imali unapred određeno odredište. Samo smo znali da moramo otići iz tog pakla…", priseća se Šogek. „Prvo smo prešli automobilom preko granice, a onda smo i mi završili na brodu preko mora. I hodali i probijali se." Ne može precizno da rekonstruiše rutu kojom su išli, jer kaže "od umora više i ne funkcionišete normalno". Mislili su suprug i ona samo na to kako da sačuvaju ćerkicu od najvećih trauma, da se probiju na sigurno.

Prvi susret s Hrvatskom nije bio prijatan: stigli su 5.marta i završili u zatvoru jer „nisu imali valjane dokumente." Nakon deset dugih sati u zatvoru dobili su privremeno boravište i policija ih je vozom uputila u Slavonski Brod. U vozu im se dogodio sudbonosan susret: tražili su slobodna mesta i konačno seli uz jednu simpatičnu gospođu. Pokazalo se da je to aktivistkinja organizacije Save the Children, koja im je pomogla savetima i zbrinula ih. U avgustu 2016. Šogek, suprug Avadis i trogodišnja ćerkica dobijaju status azilanata. Od marta do kraja avgusta živeli su u izbegličkom kampu u Kutini, a od septembra je za porodicu počela nova priča: iznajmili su kuću u zapadnom zagrebačkom predgrađu, Vrapču.

Radost nedeljne pesme

Svi azilanti imaju prve dve godine pravo na pomoć u stambenom zbrinjavanju, a tu zavise velikim delom i od pomoći ljudi iz centara za socijalnu pomoć u gradskim kvartovima u kojima su smešteni, ali i od aktivista i volontera. Centar za socijalni rad Novi Zagreb je prebukiran: imaju toliko azilanata da svakome mogu da posvete možda samo sedam minuta. Pritom, uopšte nemaju prevodioce. Zato se uključuju NVO poput Centra za rehabilitaciju i volonteri. Centar je porodci Šogek i Avadisa pomogao da pronađe i iznajmi kuću, a mala Arbije je smeštena u vrtić. „Pravi vrtić s njenim vršnjacima!", ponosna je Šogek. Dok su bili u sabirnom centru u Kutini Arbije je imala problema, bila je nemirno dete. „Sve te promene, putovanja i traume su je zbunili", kaže Šogek. Ali danas je vesela devojčica koje već odlično komunicira s vršnjacima iz Hrvatske.

Kakva je kuća u Vrapču? „Divna!", odgovara Šogek. A oči joj posebno zablistaju kad objašnjava da je suprug dobio „pravi posao" u svojoj struci. Valentina Božović iz Centra pomogla je u potrazi za poslom a srećna je okolnost bila ta što je Avadis bio vrstan majstor za izradu zlatnog nakita. Vlasnik jedne zlatare u centru Zagreba, tih je dana testirao nekoliko kandidata za posao i Avadis sada radi u jednoj od njegovih radionica. Šogek ne krije radost što će Božić dočekati onako kako je samo mogla maštati kada su krenuli iz Alepa i naglašava da je oduševljena time koliko je dobrih ljudi upoznala u Hrvatskoj. Njeni su hrišćani i želela se što pre uključi i u crkvu. „Ove sam nedelje prvi puta pevala u crkvenom horu. Bila je to za mene posebna radost."

U Siriji više nije ostao niko od rodbine, izbegi su u Liban. Zapravo, svi koje su poznavali raseljeni su na razne strane. Njen pradeda je bio izbeglica iz Jermenije u Siriju. A danas je cela njena porodica opet završila u izbeglištvu.

Ima i problema i predrasuda...

Za skromnu Šogek je posle izbegličke golgote sve nekako „divno" u Hrvatskoj i ona ne želi da kaže ni reč primedbe o bilo kome. Ali Valentina Božović ne krije da još uvek ima i problema i predrasuda. Pre nekoliko dana troje azilanata se vratilo u Centar s obrazloženjem da su im u banci rekli da ne mogu otvoriti račun. Valentini je, kaže, pao „mrak na oči" pa je otišla sa svom trojicom u banku. Uskoro su joj se obratili policajci i osiguranje banke jer su dobili dojavu o trojici „sumnjivih muškaraca". Valentina kaže da uprkos svom trudu još uvek ima onih kojima je malo tamnija put „sumnjiva". Trojica azilanata su, naravno, imala pravo na otvaranje računa ali je neko hteo da ih se rešiti po kratkom postupku. Oni sami će o tome reći da je bio „nesporazum", ali neumoljiva Valentina piše pritužbe svim nadležnima. „Ne sme se preći preko toga, treba rušiti barijere na svakom koraku", kaže Valentina.

Šogek i njena porodica su na kraju svog izbegličkog puta našli sreću u Hrvatskoj. „Da me je pre godinu dana neko pitao, ne znam da li bih uopše znala da na karti Evrope pokažem gde je Hrvatska", priznaje Šogek. A sada već zna imena ulica u Zagrebu. A u igri asocijacija na času hrvatskog dom je već postao - kuća, kuća u Vrapču.