Pompezna ceremonija ustoličenja Aleksandra Vučića pokazuje da će njegovo predsednikovanje biti puno samoproglašenih superlativa. Osmeh koji tog političara baš i ne krasi, nije mu silazio sa lica. To znači – sve teče po planu. Naprednjački aktivisti su bili postrojeni po vrućini, reporterka javnog servisa je oduzimala reč građanima ako bi uz hvalospeve neko makar nagovestio da bi mogao izreći bilo šta izvan euforije. Nije bitno što se novinarka koja je tu u ime svih građana ponaša kao loša portparolka novoizabranog predsednika, navikli smo. Ko hoće da vidi Vučićeve batinaše i udbaše kako maltretiraju novinare moraće da traži po internetu. Jer su mediji u Srbiji slobodni.
Pored ganutog i hvalom obasutog Vučića i njegove svite, lepog vremena i himničkog patriotizma, postrojavanja kitnjasto uniformisanih mladića, crvenih tepiha, neće biti značajnih detalja za pamćenje.
Osim možda jednog. Premijer u ostavci i novozakleti predsednik je Ustavu Srbije dodao još jednu knjigu kojoj se obavezao na vernost: Miroslavljevo jevanđelje.
Ćirilični rukopis je zaveden u svetsku kulturnu baštinu. Njegova digitalna kopija je uz avangardni književni časopis „Zenit“ predviđena kao deo digitalnog trezora svetske kulturne baštine Kongresne biblioteke u Vašingtonu. Šta ova knjiga radi na zakletvi predsednika Republike Srbije?
Da li nam Vučić poručuje da će prestati gašenje časopisa, davljenje umetničkih udruženja, da će kulturna baština i kultura uopšte spadati u njegove prioritete? Odveć lepo da bi bilo istinito.
Nije loše da se neki predsednik pozove na drevne rukopise. Samo, šta u Miroslavljevom jevanđelju zaista piše? Miroslav i njegovi iluminatori odlučili su u 12. veku da naprave jevanđelistar, knjigu u kojoj se nalaze tekstovi sve četvorice jevanđelista, ali su raspoređeni prema danima čitanja u crkvi. Dakle, knjiga je crkvena. Pošto Vučić baš i nije padao u oči kao teološki verzirana osoba, malo je verovatno da je njegovo prisega na Miroslavljevom jevanđelju hrišćanski inspirisana.
Vučiću nije dovoljno da stane na ustavni teren, koji je ionako klizav jer se ustavno pravo na Kosovo završava na jednom mostu preko Ibra. Bilo mu je potrebno da pronađe onaj deo srpske tradicije koji nije radikalski zloupotrebljen, ali je dovoljno istorijski bremenit i nacionalan pa može da posluži kao provajder koji pozitivne signale iz prošlosti sprovodi direktno za Vučićevu govornicu.
Aleksandar Vučić je nastavljač drevnog naloga koji je brat velikog kneza Stefana Nemanje, humski knez Miroslav dao svojim pisarima. On na taj način stupa u spiritističku vezu sa Nemanjićima. On tako sebe vidi. Oduvek je tako sebe video, samo sada ima i predsedničku titulu kao krunu i žezlo.
Suštinski, Aleksandar Vučić nam poručuje da je on logični paroksizam svekolike srpske povesti. Malo li je?
Meni ostaje samo da kažem ustima dijaka Gligorija iz Bijelog Polja: Ja sastavih ovo pisanije velikoslavnom knezu Aleksandru. A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga.