Jevreji se vraćaju u Krakov

Pada ledena kiša i mračno je. U tom mraku, za oko zapada neonsko-zeleni natpis iznad jevrejskog centra. On najavljuje „Izgradnju jevrejske budućnosti u Krakovu“. Okviri prozora u kancelariji predsednika zajednice Jonatana Ornštajna su iste te boje. Njegov kauč je drečavo narančast, a zidovi prekriveni umetničkim delima, među kojima je i ogromna slika jednog semafora. Nju je Ornštajn doneo iz svog rodnog grada – Njujorka. Svesno sam, kaže odabrao takve boje: „Jevreji u celom svetu veruju da je Poljska samo siva, crna i bela. Zato smo morali da budemo šareni.“ A zelena boja je ionako simbol života.

„Verovali su da Poljska nije sigurna“

Ornštajn vodi opštinski centar od njegovog osnivanja 2006. Otada pokušava da udahne novi život jevrejskoj zajednici Krakova. Pre Drugog svetskog rata, Jevreji su činili otprilike četvrtinu gradske populacije. Holokaust je gotovo u potpunosti „izbrisao“ jevrejski život u Krakovu. Kasnije je u komunističkoj Poljskoj zavladao antisemitizam, koji je preostale Jevreje naterao da emigriraju u Izrael. Procenjuje su da je polovina, od šest miliona ljudi koliko ih je stradalo u nacističkim koncentracionim logorima, imala poljsko državljanstvo. Danas se iz Krakova do bivšeg koncentracionog logora Aušvic stiže mini-busevima. Vožnja traje oko sat vremena. Svuda po Krakovu mogu se videti plakati kojima turističke agencije reklamiraju tu ponudu.

Ornštajn može da razume to što su njegovi jevrejski prijatelji iz SAD ideju da se preseli u Poljsku nakon što se zaljubio u jednu Poljakinju, smatrali „ludom“. Mnoge preživele žrtve holokausta, među njima i njegove komšije iz Njujorka, doslovno su ga preklinjali da to ne radi. „Oni su verovali da Poljska nije sigurna.“ Ali on je ignorisao njihove savete i danas rukovodi zajednicom koja kontinuirano raste. Na kraju krajeva, kaže Ornštajn sa smeškom, izgradnja jevrejske zajednice tako blizu Aušvica najbolji je način za odavanje počasti žrtvama i preživelima holokausta.

Danas zajednica broji preko 500 članova. Njih oko sto je preživelo holokaust. Sve je više mladih. Opštinski centar, dodaje Ornštajn, je mesto u Krakovu na kojem se susreću hiljade ljudi jevrejskog porekla. Mnogi članovi nisu Jevreji u tradicionalnom smislu – to znači da nemaju jevrejske majke. Ornštajn kaže da su dobrodošli svi, bez obzira na to da li su oni u ortodoksnom smislu Jevreji ili ne. „Svakome dugujemo šansu i to je naša obaveza – da ponudimo što je moguće više puteva koji vode natrag do jevrejskog života.“

Slučajno otkriće jevrejskog nasleđa

Tu je na primjer i Joana Bronijevska. Ta zamišljena 20-godišnja studentkinja jezika postala je članica zajednice pre tri meseca. Njen deda je bio Jevrej. Prešao je i katoličanstvo nakon što je oženio jednu katolkinju. To mu je verovatno spasilo život, šapuće Bronijevska, dok stojimo u jednoj od najstarijih sinagoga u staroj jevrejskoj četvrti Krakova. „Njegov ujak i njegova porodica stradali su u Birkenauu.“ Za razliku od mnogih mladih ljudi, koji gotovo slučajno saznaju za svoje jevrejske pretke, Bronijevska je sa tim saznanjem odrasla. Njen deda pričao joj je jevrejske priče. Njeni roditelji, iako su bili katolici, vodili su je u košer restorane i na jevrejske muzičke festivale. Zašto? Ona samo sleže ramenima. „Bili su jednostavno mišljenja da ta kultura pripada našoj porodici.“

Kada je mlada žena pretražujući internet slučajno saznala za novi jevrejski opštinski centar u Krakovu, odmah mu je i pristupila. Mnogi Poljaci koji dolaze na studentske sastanke ili na šabatni obed petkom uveče, takođe su katolici kao i ona, priča Bronijevska. Neki su pokušali da se priključe ortodoksnim jevrejskim zajednicama, ali su ih odbili uz argument da „nisu dovoljno jevrejski“. Bronijevska uzdiše: „Mislim da to nije u redu.“ Ona lično, kaže, ne želi da konvertira. Ionako je ne interesuju previše religiozne stvari. „Za ljude van Poljske će možda zazvučati čudno, ali ja mislim da je zbog poljske istorije važno da mi budemo njen sastavni deo“.

Atmosfere straha nema

Zbog ljudi kao što su Bronijevska, Ornštajn se nada da Poljska može da izgradi novu zajednicu. I to je, dodaje, jasna poruka svetu: „Ideja jevrejske budućnosti u Poljskoj, čija je istorija obeležena holokaustom i tragedijom, predstavlja poruku izbavljenja i nade“, kaže on, ponovo uz osmeh. Danas, kao Jevrej, on može bezbedno da živi u Poljskoj, za razliku, kaže, od mnogih zemalja na zapadu Evrope gde je antisemitizam u porastu. „Sve u svemu ovde nema atmosfere straha za Jevreje.“ Bronijevska se sa tom tvrdnjom slaže. Poljsko društvo je, kaže, sve tolerantnije. „U određenom smislu mi postajemo odrasli.“

Ona onda jedno vreme razmišlja, duboko uzdahne i priča kako je pre nekog vremena, dok su analizirali jedan jevrejski lik u nekom romanu, jedna koleginica sa fakulteta rekla: „Trebalo je da ih se reše svih tokom rata“, i nasmejala se. Bronijevska kaže da je svoju koleginicu oštro opomenula i da se onda ona izvinila. Joana sa uzdahom zaključuje: „Teško je promeniti način razmišljanja nekih ljudi.“