Kad je Genšer podržao Hrvatsku i Sloveniju

Kad se Evropska unija još zvala Evropska zajednica (EZ), kada je imala samo 12 članica i svaka zemlja imala sopstvenu valutu, Evropa je doživela prvu pravu spoljnopolitičku proveru izdržljivosti nakon 1945. Bilo je to 1991. i radilo se o Jugoslaviji, koja je nakon više godina unutrašnjih svađa i ekonomskog propadanja implodirala. Slovenija i Hrvatska su htele da istupe iz socijalističke države. Da li je podrška Evrope toj secesiji bila ispravna?

U Bonu, tada još sedištu nemačke Savezne vlade, želje Hrvatske i Slovenije primljene su s naklonošću. Pravo naroda na samoodređenje bilo je nesporno – u Bonu kao i unutar Evropske zajednice. Barem teoretski. Jer, zar nisu Evropljani u leto 1991. s veseljem podupirali tri baltičke zemlje kod njihovog izlaska iz SSSR-a? Ali, u slučaju Jugoslavije, Evropska zajednica je bila naklonjenija mogućnosti njene obnove. Pri tome je posebno u Hrvatskoj rat već dovodio donosioce odluka pred svršen čin. Pre svega u Bonu su se brzo distancirali od ideje da se država mnogih „naroda i narodnosti“ spašava po svaku cenu.

Nemačka protiv ostatka sveta?

Sloveniju i Hrvatsku ne treba prisiljavati da ostanu u socijalističkoj federaciji – taj stav je među prvima zastupao tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Hans-Ditrih Genšer. Tada je to bilo vrlo osetljivo pojedinačno mišljenje. Nemačku spoljnu politiku do tada je karakterisala istorijski uslovljena suzdržanost. I upravo u slučaju „balkanskog bolesnika“ Genšer je krenuo protiv kursa protiv većine EZ.

Genšerova doktrina trebalo je da savlada i psihološke prepreke. Jer, Nemci su se već dva puta u dva svetska rata na Balkanu pojavljivali u svetlu brutalnih ubilačkih pohoda. Najvažniji partneri Nemačke – Francuska, Velika Britanija i SAD – bili su protiv međunarodnog priznanja Hrvatske i Slovenije. Čak je i generalni sekretar UN Havijer Perez de Kueljar upozorio na opasnost nemačke solo-akcije.

A zapravo je Nemačka samo bila prva zemlja koja je glasno izrekla ono što je u drugoj polovini 1991. polako postalo prihvatljivo za većinu u EZ. Dok su srpski pobunjenici zauzeli trećinu Hrvatske, postala je vidljiva spoljnopolitička neefikasnost Evropljana. Prekršena su bezbrojna primirja, briselska diplomatija je bila izložena blamaži. Zbog frustracije vlastitom bespomoćnošću polako je sazrevao plan da se Hrvatska i Slovenija ipak priznaju prema usklađenom postupnom planu. U međuvremenu EZ nije imala problema s time da jasno odgovori na pitanje ko je kriv za rat. Kao agresor identifikovane su srpske paravojne jedinice koje su delale uz podršku Beograda.

Pod utiskom zločina u Slavoniji

Već 27. avgusta ministri spoljnih poslova EZ su osudili napade srpskih trupa u Hrvatskoj. I Srbiji je zaprećeno sankcijama ako primirje bude prekršeno i planirani mirovni pregovori u Hagu budu podrivani. Kad je propala i ta Haška konferencija i u Londonu i Parizu je sazrela ideja međunarodnog priznanja.

Čak je Hans van den Brek promenio kurs. Holandski ministar spoljnih poslova i tadašnji predsedavajući Ministarskog veća EZ zajedno sa kolegama iz Velike Britanije i Francuske najduže je istrajavao na kočenju međunarodnog priznanja Hrvatske i Slovenije. Početkom oktobra on je nakon susreta sa srpskim predsednikom Slobodanom Miloševićem i hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom najavio da bi odluka EZ o međunarodnom priznanju trebalo da bude doneta za mesec ili dva. Još jasniji je Van den Brek postao malo kasnije kad je naveo 10. decembar kao datum kada će odluka o priznavanju Hrvatske i Slovenije biti gotova stvar ako do tada ne bude postignuto političko rešenje.

Badinterova komisija

Pa ipak, uprkos osetnoj promeni vrednovanja događaja u bivšoj Jugoslaviji, unutar EU optužba o „nemačkoj solo-akciji“ ostala je medijska i psihološki osetljiva tema. Upravo od britanske i francuske strane se često čulo prebacivanje vladi Helmuta Kola i njegovog zamenika Genšera da je svojom „preuranjenom solo-akcijom“ odgovorna za raspad Jugoslavije, pa čak i ratove na području te, sada već bivše, države.

Genšerova politika je polarizovala i u Nemačkoj. Ginter Gras je posebno kritikovao „preuranjeno priznanje“ Slovenije i Hrvatske. Levica unutar SPD-a otvoreno je simpatisala s idejom „spašavanja Jugoslavije“. Ali, EZ je već davno bio ustanovio mehanizam koji će stvoriti preduslove za priznanje Slovenije i Hrvatske. Bila je to Badinterova komisija pod vođstvom francuskog sudije Ustavnog suda Roberta Badintera.

Nemačka je u toj komisiji ostala u pozadini, ali je na dnevni red stavila temu prava manjina. Cilj Savezne vlade bio je da obaveže Hrvatsku da poštuje prava nacionalnih manjina na svom području, pa tako i srpske manjine. Jedna ekspertiza nemačkog Ministarstva spoljnih poslova početkom decembra je utvrdila da, teoretski, zaštita manjina u Hrvatskoj nadilazi čak Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava. Nemačka vlada je izričito htela da poveže pitanje međunarodnog priznanja s poštovanjem prava manjina. Ni tu nije bilo traga ni brzine ni požurivanja.

Zajednička, a ne solo-akcija

Tek kad je početkom novembra Srbija odbila poslednji plan za postizanje mira britanskog posrednika lorda Petera Keringtona, savezni ministar spoljnih poslova Genšer je podsetio da je EZ sama sebi dala rok od najviše dva meseca da ovako ili onako odgovori na pitanje međunarodnog priznanja. Britanski šef diplomatije Daglas Hard je na jednoj sednici u Briselu 17. decembra stao uz Genšera i jasno dao do znanja da je došao čas da se EZ odluči. I to se dogodilo. EZ je odlučila zajednički i jednoglasno.

Dva dana kasnije nemačka Savezna vlada je odlučila o međunarodnom priznanju Hrvatske i Slovenije, ali je odluka trebalo da stupi na snagu tek 15. januara 1992. Članice EZ su, međutim, odlučile zajednički. Zapravo prekasno, a ne prerano, kako neki misle. Jer, međunarodno priznanje nije ni u kojem slučaju doprinelo eskalaciji nasilja u Sloveniji i Hrvatskoj. Čitava srpska ofanziva protiv Hrvatske odvijala se u leto i jesen 1991. Dubrovnik je bio od oktobra pod opsadom. Vukovar je pao 18. novembra. „Međunarodno priznanje Slovenije i Hrvatske navelo je Slobodana Miloševića“, zaključio je Genšer kasnije, „da obustavi rat protiv tih dveju država. Zar to nije nešto?“