Kad smo imali poverenja u život

Jovan Nikolić

Preskočiću slovo o radio-aparatu „RR-Niš“ kao prvom tehničkom fenomenu koji je bio naše kućno božanstvo, smešteno ispod ikone Sv. Georgija. O radio-prijemniku koji je bio u opticaju od „rano na sabajle“, do kasno u noć, dok ne poletimo u snove nošeni raznim jezicima, šansonama, arapskim zavijanjima i kotrrrljanjem suglasnika rrr legendarrrne Edit Pjaf. Preskačem, takođe, anegdote iz repertoara ćaletovog orkestra, kada je on kao kapelnik izbacio nasred svirke svoga oca, a mog dedu, zbog lake natopljenosti šljivovicom; kada su kolege iz orkestra podvalili čika Vlajku violončelisti, kome je moj otac nacrtao kredom mesto gde treba da stavi prst na jednom teškom prelazu, ritmički veoma zahtevne pesme „Tiko-tiko“, tako što su mu popodne izbrisali tu crtu i nacrtali novu, četiri prsta niže. To ostavljam za šire literarne zamahe.

Preskačem, takođe, promotivna gostovanja, tada nepoznate mlade brinete Silvane Armenulić, još mlađe Esme Redžepove kojoj je sos iz mućkalice uflekao bele svilene dimije i jelek pre nastupa, te gostovanje verovatno prvog gitariste na struju Perice Stojančića koji je na zaprepašćenje prisutnih odurlao svoj prvi hit „Sentimetal bejbi“. Ne sećam se njegovog izgleda, ali pamtim, evo do danas, da je soba u kojoj je prenoćio zaudarala na noge.

Zaustaviću se na elektrici i začuđenosti kada sam klečeći na podu kao omađijan, otvorenih usta slušao najveći hit radio-stanice „Radio Luksemburg“, „Yelow submarine“ (žuta podmornica). Grupa se zvala Bitlsi. To što su oni svirali bilo je nepoznato do tada, potpuno jednostavno, ukusno i pitko kao „Kokta“ ili oranžada. Tu melodiju sam mogao i ja da zviždim ili da odsviram na pijaninu i fruli. Docnije sam svaki njihov novi hit skidao po belim dirkama iz prve. Činilo mi se da sam, nakon do tada nemuštog poimanja, isključivo kroz ritam (brze i spore pesme), bio pripušten, dorastao privilegovanom svetu muzike, te da i sam mogu biti muzičar. Međutim, otac nije delio isto mišljenje. Sledeće nedelje, kako je opazio moju sklonost, prodao je pijanino poznatom čačanskom doktoru Deniću, čija je kćer pohađala samnom isti razred. U sobi, na zidu i tepihu ostala je da zjapi praznina na mestu na kome je stajao „naš klavir“; težina njegova odsustva, bila je jednaka i u mojoj duši

– Nećeš da jedeš taj gorak hlebac - bio je škrt egzekutor moje muzičke karijere. Tačnije egzekutor u pokušaju, kako će gospodin život docnije udesiti.

U kući, (jer smo već hotelske sobe zamenili skućeni u Čačku, u nasleđenoj dedovini oca), bilo je obilje instrumenata: drvene udaraljke, mamin marakas, kastanjete, daire, bongosi, flauta na rasklapanje, sa telom od ružina drveta i glavom od slonove kosti, klarinet, saksofon, frula, frula dvojnica, usna harmonika marke „Hochner“, drombulje i komplet bubnjeva sa kontračinelom i dubokim timpanom, sa zategnutim spiralnim žicama pod dobošem za „kraš“ efekat pri virblama, par drvenih palica i par metlica za „melange“ u laganim džez standardima. Unutar bas-bubnja visila je sijalica. U podnožju, na poleđini, instalirana je nožna pedala sa filcanom džombom na udaraču. Na prednjoj strani, po običaju, ispisano je krasnopisom „Jazz“. Pamtim da su za bubnjare i perkusioniste u to vreme govorili – on lupa u džez.

U dokolici, radoznalo sam drndao svaki od navedenih instrumenata. I začudo, polazilo mi za rukom. Najveći izazov za mene bila je očeva flauta; to beskrajno centriranje položaja usana (Ko kokoška kad kaki - što bi rekla majka) i duvanje do lake nesvestice. Međutim isplatilo se. Nakon što sam prstima uspeo da poklopim sve otvore i stao da lovim ton po ton, uspeo sam da savladam solmizaciju, ali polustepene, povisilice i snizilice, prsti nisu dosezali nikako. Uprkos svakodnevnim porazima, izduvao sam, nesvesno i instiktivno, nešto nalik na melodiju pesme „Pred Cenkinom kućom“.

Toga popodneva, moj zanos sred „izvedbe“ navedenih duvki, neveselim upadom prekinula je majka.

– Otac ti se zaplakao – rekla je – u dvorištu  je čuo tvoje ćućurlikanje pesme koju je on takođe, kao početnik, prvi put odsvirao na toj flauti!

– Osim toga flautu držiš naopako – dodala je u odlasku sa rekviriranim izvorom moje radosti. Čuj, naopačke. A ja se baš pitao zašto ne mogu prstohvatom da pokrećem klapne za polutonove.

*

Zatim je došlo zlatno vreme slušanja ploča. Retki su momci, na ceni u varoši, imali mogućnost da putuju u Trst ili London, još ređi mogli da naručuju, tada mnogima nepristupačne „longplejke“. Mi smo u kući imali magnetofon trakaš „Tesla“, sa zaobljenim uglovima, koga su roditelji koristili za skidanje novih šlagera. Može biti da je i ta zaobljenost ukazivala na onovremenu čednost. Mojima nije padalo na pamet da sebi priušte gramofon.

Sestra i ja, smo neuobičajeno često obilazili tetku, na drugom kraju grada, da se kod nje naslušamo tankih singlica (75 obrtaja), poklon-dodataka iz, tada prvog muzičkog magazina u nas „Džuboks“. Tako smo naizust naučili pesmu dueta Nensi i Frenka Sinatre, „Nešto glupo“ (Something Stupid) i uz koškanje i bubanje laktom u rebra, ispravljali jedno drugo u pogrešnoj interpretaciji. Jadna tetka, verovala je da su naše učestale posete izraz naklonosti.

Poznih 60-tih, moj stariji prijatelj Dragan Amigo me je odveo kod Miše Tunje da slušamo ploče. Nakupilo nas se desetak u njegovom sobičku. Čega sam se tada naslušao, mili brajko: Persi Slejdž - „Kada čovek voli ženu“, Iglsi, Enimalsi i hit „Kuća zalazećeg sunca“, vežba za sve gitaroše-početnike, Otis Reding „Sedeći na doku zaliva“, Prokol Harum, Mankisi, Sajmon&Garfankl, Bič Bojsi… Osećali smo se veličanstveno, kao građani sveta, kao da se istorija odvija tu pred našim ušima.

– Svrati kod mene kući da slušamo ploče – bila je mnogiput šifra i namamljenje (bilo je teško odoleti) za prvi sastanak sa odabranicom, ali i poziv ponosnih vlasnika, da pohlepom kolekcionara obelodane svoje raritetne „nosioce zvuka“.

Meni se posrećilo da sam kao „dobar dečko“ imao pristupa mnogim gospockim kućama čiji su sinovi imali najnovije kolekcije ploča iz svetske produkcije. Ne mogu zaboraviti sate provedene slušajući muziku kod mojih prijatelja iz mladosti šuleta i Peđe Panića, Milete, Mede, žikice Vasića, Koste, Ljubinka, Zorana, te mojih prijateljica čije ime izostavljam zarad mogućih bračnih trzavica pod stare dane. Ja sam se na taj način muzički edukovao – od Rolingstounsa do Žaka Brela – u našoj maloj varoši.

Onda su se vratile na mala vrata igranke. Bez mermernog kruga, na olajisanom patosu KUD-a (Kulturno umetničkog društva) Abrašević, na betonu igrališta KK „Železničar“. U domu JNA nastupali su „Bele višnje“, „Hermelini“, „Dečaci sa Morave“, „Nautilus“ u kojima su svirali Radomir Mihajlović Točak, Bora Čorba, Aca Gušter, Zoran Branković, Meho…

Stariji su te zvuke još tada proglasili za društveno opasne, a prvi rokeri, većinom gimnazijalci, zbog toga su imali najniže ocene iz vladanja.

Na prvoj „Gitarijadi“ na beogradskom sajmu, čačanska grupa „Bele višnje“, (osnovana 1962. godine), u polufinalu je zauzela prvo, a u finalu sedmo mesto. Sledeće godine osvajaju treće mesto sa autorskom kompozicijom što je u rahmetli Jugoslaviji bio ogroman uspeh, posebno za VIS (Vokalno instrumentalni sastav) iz „unutrašnjosti“. U davnom intervjuu Bora Đorđević je rekao:

„Jedne večeri, svirali smo po klupama u parku. Miki, iz tada popularnog benda ’Zvečarke’, doveo je nekog tihog, ćutljivog momka. Dao mu je gitaru u ruke i on je bez reči, preštelovao gitaru na ruski štim i počeo da svira. Mi smo nemo slušali, a Miki je rekao: ’Šta ja koji đavo sviram’. Bio je to Radomir Mihailović Točak, dečak sa Morave“.

To je bilo doba kada smo svi mi, pri povratku svojim kućama sa igranki i prvih koncerata, zvižduckajući refrene poznatih melodija, sami ili u grupama, držeći se za ruke, nosili u sebi jedno isto osećanje kao odzvuk bas-bubnja u grudima: da je ovaj svet baš dobro mesto za sve i imali smo bezuslovno poverenje u život, te praznih stomaka, pre sna namigivali spokojno zvezdama, sopstvenom postojanju i našem prijatelju jastuku.

-Nastaviće se-