Kafka na granici

Granični prelaz između Meksika i Teksasa. Mlada policajka posmatra nas s visokom dozom nepoverenja: „Odakle dolazite? Šta ste radili u Meksiku?“. Ona neprestano postavlja jedna te ista pitanja, dok nervozno lista naše pasoše. Strpljivo odgovaramo: „Mi smo nemački novinari. U Matamorosi smo s jednim preduzetnikom razgovarali o prednostima i nedostacima trgovinskog sporazuma NAFTA“. Dok moj kamerman Florijan Kroker odgovara, ja glasno uzdišem. Već je poslepodne, a čekaju nas snimanja u obližnjem teksaškom gradu Braunsvilu. Ipak, još uvek se nadam da ćemo ubrzo da krenemo.

Prerano sam se ponadala.

Kao na TV-u

Mlada policajka je nesigurna i poziva kolegu. To je loš znak. On baca pogled na naše pasoše i naređuje nam da se parkiramo sa strane, na mesto za automobile kojima policija namerava da pokloni malo više vremena. U sekundi se oko našeg automobila stvara još nekoliko policajaca. Jedan od njih se izdire u poznatom stilu policajaca iz TV-serija: „Ne izlazite iz vozila!

„Mi smo akreditovani nemački novinari, dopisnici iz SAD. Hoćete li da vidite naše akreditacije?“ Umesto da prihvati moju ponudu, on nam naređuje da sada ipak izađemo iz automobila. U nedoumici pitam šta se događa, ali od policajaca stižu samo naredbe da ih pratimo. Vode nas u unutrašnjost stanice. Tamo sedi desetak policajaca. Svi međusobno govore španski. Oduzimaju nam sve predmete, novčanike, mobilne telefone.

Nećete valjda da se ubijete?

Jedna policajka me vodi u „ćeliju broj tri“. „Sedite“, naređuje. „Bili ste u Avganistanu“, pita me gledajući u moj pasoš. Objašnjavam da sam tamo radila reportažu o američkim vojnicima. Ona nastavlja sa pitanjima – pristojno, ali odrešito: koliko dugo sam već novinarka, kako se ono zovem… Lična pitanja, mešaju se sa službenim. „Vidim da ste bili i u Iraku. To je vrlo hrabro. Znate, ne viđam baš često ovakve pasoše. Možda bih morala da radim na aerodromu“, kaže s osmehom.

U isto vreme, kolegu kamermana odvode u drugu ćeliju. Jedan omanji, malo deblji policajac, „obrađuje“ Florijana. I on postavlja stalno ista pitanja u vezi snimanja u Meksiku i rada za DW. Ta pitanja on svaki put drugačije formuliše, nadajući se valjda da će Florijana tako naterati da sam sebi protivreči. Onda izlazi na trenutak, a drugi policajac kaže, bacajući pogled ka „sumnjivom“ kamermanu: „Možda bi trebalo da mu oduzmemo kaiš.“ Na Florijanovo pitanje zašto, policajac mrtav-hladan odgovara: „Pa ovde ste protiv Vaše volje. Možda ste očajni. Sigurno ne pomišljate na samoubistvo?“

Standardni postupak ili standardno šikaniranje?

Teatar apsurda se nastavlja. Na granici smo već više od sat i po, i još uvek ne znamo zašto. Čujem policajce kako razgovaraju: „Imamo li ovde uopšte nekakav slučaj? Šta da radimo s njih dvoje?“ Polako postajem nervozna. I ljuta. „Šta smo skrivili? Za šta nas sumnjičite“, pitam policajca koji je ispitivao Florijana. „Da ste nešto skrivili, sada biste bili u ćeliji“, odgovara mi, ali i dalje drži naše pasoše u rukama. Odjednom nam ih vraća. I kaže: „Možete da idete. Ovo je standardni postupak“. Odlazimo do automobila i proveravamo da li nam nešto nedostaje. I pitamo se koji je razlog za ovu dogodovštinu na granici. Grad Matamoros u kojem smo snimali, poznat je kao stecište dilera i narko-mafije. Možda zbog toga? Ili su možda ipak bili sumnjivi brojni pečati u našim pasošima. A možda jednostavno ne podnose novinare.

U svakom slučaju, presrećni smo što smo ponovno u Teksasu.