Kako Iran vodi ratove
15. maj 2018.Iran je najveća vojna sila na Bliskom istoku sa 534.000 aktivnih vojnika u kopnenoj vojsci, mornarici, vazduhoplovnim jedinicama i Islamskoj revolucionarnoj gardi. Portal koji rangira armije po snazi, Global Firepower Index, stavlja Iran na 13. mesto od 136 rangiranih zemalja. Lista računa konvencionalnu vojnu snagu – ne računajući nuklearno naoružanje – i zasnovana je na 55 faktora uključujući ljudstvo, geografski položaj, budžet. Na toj listi su, od regionalnih sila, više rangirane Turska (9) i Egipat (12), a niže Izrael (16) i Saudijska Arabija (26).
- pročitajte još: Iranske snage na meti
Populacija od 82 miliona ljudi veliki je rezervoar za regrutovanje vojske i ključni faktor u iscrpljujućim sukobima kakav je bio iransko-irački rat 1980-1988. Sa druge strane, sa 16 milijardi evra uloženih u odbranu prošle godine Iran je daleko iza sila sa kojima bi mogao da uđe u sukob: Izrael za odbranu izdvaja 18,5 milijardi dolara (plus 3,5 milijardi pomoći iz SAD), Saudijska Arabija 76,7 milijardi, SAD neprikosnovenih 600 milijardi.
Iran je praktično okružen američkim vojnim bazama. Prema dostupnim podacima, SAD imaju više od 66.000 vojnika stacioniranih u regionu: u Kuvajtu (17.500 ljudi), Avganistanu (15.000), Kataru (10.000), Bahreinu (8.000), Iraku (5.165), Ujedinjenim Emiratima (4.000), Siriji, Turskoj i Jordanu (po 2.000), Omanu (200) i Saudijskoj Arabiji (nepoznat broj).
Osim toga, od islamske revolucije 1979. traje američki embargo na oružje protiv Irana, a restrikcije koje su uvele UN traju od 2006. godine. To je primoralo Iran da se mahom osloni na domaće oružje, dok su regionalni rivali basnoslovnim sumama kupovali najmodernije naoružanje koje postoji. Tu slabost Iran nadoknađuje strategijom asimetričnog vojevanja i zastrašivanjem neprijatelja.
Napad je odbrana
Prva komponenta je ono što američki vojni stratezi nazivaju forward defense, ili, slobodnije, „napad je najbolja odbrana“. U tome značajnu ulogu imaju brigade Kuds, koje su deo Iranske revolucionarne garde. Strategija obuhvata mrežu savezništava i marionetskih paravojski u regionu kojima Teheran pruža podršku u naoružanju, ljudstvu, instruktorima.
- pročitajte još: Atomske optužbe iz Izraela
U to spadaju šiitske jedinice u Iraku koje su se pokazale u borbi protiv Islamske države, trupe šiitskih plaćenika koje se bore uz zvaničnu sirijsku vojsku – često regrutovanih na daljem istoku, u Avganistanu ili Pakistanu – zatim libanski Hezbolah, pobunjenici iz redova Hutija u Jemenu i palestinska grupa Islamski džihad uz uticaj koji Iran poseduje na daleko značajniji Hamas.
Premda svaka od tih grupa ima veze sa Teheranom, njihovi interesi nisu uvek isti niti stoje pod direktnom komandom Revolucionarne garde. Često se govori o iranskom uticaju u „polumesecu“ Bliskog istoka, od Irana, preko Iraka i Sirije, sve do palestinskih oblasti i Libana. Sistem tih paravojski poznat je i kao „osovina otpora“ kojom se protivnici slabe i drže dalje od iranske granice.
- pročitajte još: Sada je Iran glavni negativac
Drugi deo dugoročne asimetrične strategije jeste razvoj balističkog programa srednjeg dometa. Međunarodna krizna grupa analizira da je cilj Teherana da u dometu budu Izrael kao i američke baze u regionu ne bi li tako Izraelci i Amerikanci dvaput razmislili pre eventualnih udara na Iran. Dok rivali ovaj balistički program smatraju pretnjom u Teheranu se drže verzije prema kojoj je u pitanju samo odbrambeno oružje.
Kontrola dva važna moreuza
Balističke rakete se, prema nekim navodima, kombinuju sa paravojskama u regionu. Tako su, prema tim navodima, Iranci opskrbili Hezbolah raketnim sistemima koji uvek iznova na probu stavljaju izraelsku protivvazdušnu odbranu poznatu kao „Gvozdena kupola“ – taj sistem uspeva da presretne oko 90 odsto projektila. Takođe, Hutiji su iz Jemena izvršili više raketnih napada na Saudijsku Arabiju, ali Teheran negira da im je dostavio oružje.
Treći vid iranske asimetrične borbe je latentna pretnja zavrtanjem naftne slavine u slučaju konflikta. Petina svetske proizvodnje nafte mora da prođe kroz Hormuški moreuz, tesnac koji spaja Persijski i Omanski zaliv. Tu su kopno Irana i Omana na Arabijskom poluostrvu deli svega 50 kilometara mora.
Taj važan prolaz Iran može blokirati vodenim minama, a protiv velikih ratnih brodova postoji gerilska taktika sa brzim brodićima opremljenim protivbrodskim raketama i torpedima.
Može biti da Iran sledi istu taktiku u Jemenu. Jer odatle je još lakše blokirati tesnac Bab al Mandab gde je između Jemena i afričkog Džibutija svega dvadesetak kilometara mora. Taj tesnac je izlaz iz Crvenog mora ka Indijskom okeanu i tuda prolazi četiri odsto svetske proizvodnje nafte.