Kako napraviti nemačko-tursku TV?

Svaki reporter koji danas izveštava sa neke manifestacije tursko-nemačke zajednice, brzo primećuje: u vazduhu se oseća napetost. Kada ugledaju novinara sa mikrofonom, ljudi postaju nepoverljivi. Mnogi ignorišu novinare a ima i onih koji upućuju primedbe tipa: „Vas ionako ne zanima istina“, ili „puni ste predrasuda i nikada ne napišete ništa pozitivno o Erdoganu“. Odnos između nemačkih medija i onih Turaka u Nemačkoj koji spadaju u Erdoganove sledbenike nekad je bio bolji. Vreme je za diskusiju o tome kako Turke u Nemačkoj bolje povezati sa nemačkim medijima. Jedna od ideja je da se formira nemačko-turski televizijski kanal po uzoru na Arte. Šef Zelenih džem Ozdemir se založio za to i rekao da bi takav projekat olakšao integraciju i sprečio Erdoganovu propagandu.

Za neke je takva ideja sigurno ambiciozna i čak nerealna. Uspešne multinacionalne televizijske stanice sa učešćem Nemaca nisu ništa novo. Kanali kao što je nemačko-francuski Arte ili nemačko-švajcarsko-austrijski projekat 3sat su vrlo omiljeni. Oni doprinose kulturnoj razmeni i komunikaciji među narodima. Pa i TV kanal „Arabija DW“ od 2015. godine preko satelita može da se gleda i u Nemačkoj. Smisao te inicijative je da se izbeglice upoznaju sa evropskim vrednostima i da se uključe u društvo.

Turski Arte – logična posledica?

Postavlja se pitanje da li je i oko migranata turskog porekla potreba takav trud? Turci su u Nemačkoj daleko najveća doseljenička grupa – oni tu žive već 50 godina i kao gastarbajteri su doprineli „nemačkom privrednom čudu“. Mnogi nemački Turci su želeli takvu televizijsku stanicu, ali bilo je upravo suprotno: mnogi su se decenijama osećali kao da su gosti u ovoj zemlji. Posledica: mnogi Turci u Nemačkoj se identifikuju sa „Erdoganovom Turskom“ koja kipti od snage.

Nemački mediji nisu kredibilni

Turska vladajuća stranka AKP sve jače polarizuje i svojim kursom konfrontacije preti da će nemačke Turke izolovati od društva koje ih okružuje. Kao posebno težak važi odnos prema nemačkim medijima. Mnogi Erdoganovi sledbenici se žale da je nemačko izveštavanje nediferencirano i pristrasno. Široko je rasprostranjeno i uverenje da nemačkim medijima upravljaju Amerika ili Izrael. No, poverenje prema medijima i, u najboljem slučaju, interakcija sa njima, važni su preduslovi integracije. Joahim Trebe, istraživač komunikacija Slobodnog univerziteta u Berlinu, smatra da je medijska integracija važna u društvu. „Integracija znači stvaranje zajedničke celine uz pomoć zajedničkih vrednosti. A te vrednosti najvećim delom utvrđuju mediji.“

„Slika Turske mora biti raznovrsnija“

Hadži-Halil Uzludžan, istraživač migracija na Univerzitetu Duizbug-Esen, smatra da je nemačko-turska televizijska stanica dobra ideja. On se slaže sa argumentima Džema Ozdemira. „Turski mediji su, kako se procenjuje, u 80 do 90 odsto slučajeva bliski vladi, manipulativni i jednostrani. Zato bi jedna takva televizijska stanica bila korisna – da ponudi nemačkim Turcima diferencirano izveštavanje.“

Ali, kaže Uzludžan, ne izveštavaju samo turski mediji jednostrano. Nemačko-turska televizijska stanica bi značila i mogućnost da se i o Turskoj pruži diferencirana slika. Jer, u nemačkom  izveštavanju Turska se često poistovećuje sa Erdoganom, AKP i tendencijom islamizacije. A Turska, kaže, ima više lica – ona je etnički, verski i politički u najvećoj mogućnoj meri raznovrsna zemlja.

Ovu ideju je teško realizovati

Dakle, ponešto govori u prilog turskog Artea. Samo, na tom putu bi bilo i prepreka. Postavlja se pitanje da li bi nemačko-turska televizija uopšte imala ciljnu grupu. Turski migranti vrlo slabo koriste nemačke medije. To se vidi iz istraživanja Instituta za proučavanje komunikacija Data4U. Čak 58 odsto nemačkih Turaka gleda isključivo ili pretežno tursku televiziju. Javi servisi ARD i ZDF imaju udeo na tržištu od po jedan odsto.

Turska nije Francuska

To nije jedini problem. Jer, Arte i 3Sat su mogli uvek lepo da rade jer su odosi među zemljama kojima pripadaju nekomplikovani. Kao što kaže Trebe, osnivanje multinaciolnalnih javnih servisa olakšano je činjenicom da to obično rade zemlje koje su susedi i koje poznaju jezik partnera. U Nemačkoj, slabo da bi neko bio zainteresovan da uči turski. Tome treba dodati i da sadašnja turska vlada ima sasvim drukčije shvatanje javnog servisa. Tako bi različite pozicije kada je reč o slobodi mišljenja ili štampe onemogućile stvaranje nemačko-turske televizije po ugledu na Arte.