Kako preživeti u megagradu budućnosti?

Već za tridesetak godina tri od četiri stanovnika naše planete živeće u nekom od gradova. Svima njima biće potreban stan, posao, hrana, voda i energija. Istovremeno, oni će proizvoditi ogromnu količinu đubreta, otpadnih voda i izduvnih gasova. Ako gradovi žele da i nakon sredine ovog veka ostanu dostojni življenja, već danas mora da se počne sasvim drugačije da se razmišlja. To je rezultat istraživanja koje je predstavilo Naučno veće nemačke vlade o globalnim promenama okoline (WBGU).

„Potreban nam je sasvim drugačiji urbanizam nego što poznajemo danas“, smatra Dirk Mesner sa Nemačkog instituta za razvojnu politiku u Bonu. „Ako ne pokušamo da upravljamo tim procesom pametnim strategijama u koncepciji gradova, onda će verovatno za deset, dvadeset godina živeti dodatna milijarda ljudi u ogromnim metropolama koje će nastati iz ničega.“

Mesner je jedan od autora izveštaja „Selidba čovečanstva: transformativna snaga gradova“ koje nemačkoj vladi služi kao stručno mišljenje uoči konferencije Ujedinjenih nacija o stanovanju koja će biti održana ovog oktobra.

Na trećoj konferenciji Ujedinjenih nacija o stanovanju i naseljavanju pod imenom „Habitat III“, koja će se održati u glavnom gradu Ekvadora San Francisko de Kito, biće reči o globalnim urbanističkim planovima budućih gradova. Od početka 2016. Na snazi su novi, održivi ciljevi razvoja kao smernice koje zastupa Svetska organizacija. U sedamnaest ciljeva jasno se spominje i potreba da se gradovi učine inkluzivnim, sigurnim, otpornim i održivim.

To će biti ogroman izazov jer su pre svega megapolisi u zemljama u razvoju suočeni sa sasvim nedovoljnom infrastrukturom, divljim naseljima i slamovima, kriminalom i nasiljem. „Moramo da kontrolišemo taj pritisak na urbanizaciju“, upozorava generalni sekretar UN-ovog programa za stanovanje i naseljavanje Jan Klos. „Urbanizacija napreduje velikom brzinom, a u mnogim zemljama se to odvija tako što se stvaraju slamovi.“

Širi se haos

Već danas oko milijardu ljudi živi u takvim divljim naseljima koja su najčešće nikla oko metropola i u kojima te slamove najčešće zovu „neformalna naselja“. To praktično znači da tamošnji stanovnici jedva da imaju bilo kakvu uslugu javnih službi – od vodovoda i kanalizacije, pa do javnog prijevoza, ali i patrola policije. Najčešće toga jednostavno – nema. Svakodnevnica je nasilje i kriminal, zdravstvena zaštita je po pravilu loša i epidemije se lako šire. Ipak, iz dana u dan u takva naselja dolaze novi ljudi.

Oni se nadaju da će u gradu pronaći posao i prihod, mogućnost obrazovanja za svoju decu i životnu šansu kakve nema ako ostanu da žive na selu ili u provinciji. Svi stručnjaci slažu se da jednostavno nije moguće samo tako zaustaviti dolazak tih novih stanovnika gradova. Utoliko je važnije već unapred pripremiti gradove da podnesu tu prinovu.

To se odnosi i na problem očuvanja okoline i klime, pri čemu nije reč samo o snabdevanju onim energentima koji neće uticati na klimu, već nemački stručnjaci upozoravaju i na masovno korišćenje relativno jeftinih, ali izuzetno energetski rasipnih materijala kada je reč o zaštiti klime kao što su beton, čelik ili aluminijum.

„Sedamdeset odsto gasova koji izazivaju efekt staklene bašte stvaraju se u gradovima“, upozorava Mesner. „Ako već sad podižemo gradove koji će štititi klimu, onda možemo u velikoj meri da doprinesemo značajnom smanjivanju efekta promena klime.“

Potrebne ogromne investicije

Naravno da je ekologija samo jedan od problema takvih megagradova. Potrebno je imati u vidu i kvalitet života generalno, stanove koji će moći da se plaćaju, sistem zdravstvene zaštite, škole, radna mesta... Sve to spada u socijalnu održivost, isto kao i kvalitet vazduha i snabdevanje stanovnika zdravim namirnicama i čistom vodom. Sve to iziskuje ogromne javne investicije, a pored toga u mnogim zemljama u razvoju moraju još i da se bore sa nestručnim ili potkupljivim gradskim službenicima.

„U zemljama severa Evrope oko 30 do 40 odsto javnih izdataka odlaze na investicije u gradovima, u većini zemljama u razvoju taj procenat meri se jednocifrenim brojkama, najčešće i ispod pet odsto“, upozorava Dirk Mesner. Zato stručnjaci vladinog naučnog veća predlažu da se u sve to uključe i međunarodne banke za obnovu i razvoj, kao i institucije za razvojnu pomoć. One bi takođe morale da se okrenu razvoju siromašnih naselja u gradovima.

„Privatni investitori interesuju se samo za 30 odsto najrazvijenijih gradova“, kaže Mesner. „Zato nam je potrebna promena politike i odgovarajuća promena prioriteta u međunarodnim organizacijama.“