Kako ući u voz u Đevđeliji?

„Sve sam prokleti terorista“, žali se makedonski policajac dok džepnom lampom pokušava da po vagonima pronađe skrivene izbeglice. Jer, svakodnevna bitka za startne pozicije počinje uvek iznova, u večernjim satima, kad međunarodni voz iz Soluna do Beograda, pređe grčko-makedonsku granicu i stane u Đevđeliji. Dve hiljade izbeglica čeka sa kartama koje su kupili u maloj stanici. U voz može da stane još maksimalno dve stotine. „Teroristi, šta drugo? Pa dolaze iz Sirije“, nastavlja ogorčeni policajac. Njegove kolege su opuštenije. Iako su u kompletnoj opremi za ulične borbe, sa kacigama, štitovima i pancir-prslucima, većina čuvara reda puši, priča i smeje se.

Tri dana za putovanje do Srbije

Pritom se od petka ovde dešavaju stvari koje nikako nisu smešne. Ljudi koji se pobegli od ratova širom sveta, moraju da se bore za mesto u prepunom vozu. Deca se ubacuju kroz prozor ili pak izbacuju – u zavisnosti od toga da li su i roditelji uspeli da uđu. Neki se bore sa noževima i rukama. Bilo je mnogo povređenih. Makedonske vlasti odnedavno na stanici izbeglicama daju papire koji im omogućavaju da nesmetano putuju po zemlji i da koriste sredstva javnog prevoza. Međutim, sloboda putovanja ograničena je na 72 sata: do tada moraju da napuste zemlju ili podnesu zahtev za azil u Makedoniji – koji ne želi ni jedan jedini od njih. Tri dana, dakle, da se stigne u 180 kilometara udaljenu Srbiju.

Muhamed ima samo još jedan dan. Taj 25-godišnjak iz Pakistana sedi na ivici perona, okružen zemljacima. Svi oni iza sebe imaju opasan put – kroz Iran, Tursku i na kraju švercerskim brodom do grčke obale. Posle svega što je doživeo, boravak u Đevđeliji, bez kreveta i tuša, Muhamedu ne pada ni malo teško. „Zar niste gledali pakistansku televiziju? Pre dva meseca, talibani su upali u školu i ubili mnogo dece, decu od osam ili šest godina, nevinu decu.“ Tom krhkom mladiću nije do nasilja. Pogotovu ne želi da se bori za mesto u vozu. Policija prednost daje porodicama sa bebama, Mohamed smatra da je to u redu. „Ja ovde nemam nikakve šanse.“

Izvoz problema

Baš ljudi poput Muhameda su poslednjih dana najbolje mušterije taksiste Angela Stanojkova. On strpljivo sedi u svom žutom automobilu iz kojeg trešti američki pop. Kao i sve njegove kolege u Đevđeliji, Stanojkov čeka da se nekom od pridošlica smuči sumorna stanica u malom gradu i da ruku zavuče dublje u džep, kako bi brzo stigao na sever. „Za četiri osobe tražimo sto evra do mesta Tabanovce. Cena je realna, nije previše preterana.“

Tabanovce su sledeći etapni cilj na takozvanoj balkanskoj ruti, zabit na severu Makedonije, samo dva kilometra od granice sa Srbijom. „Mi ih zapravo vozimo do zvaničnog graničnog prelaza. Ali kada izađu iz auta, krenu na levo, preko divljih staza, pešice do Srbije“, kaže Stanojkov.

To Makedoniji odgovara. Ta očajno siromašna balkanska zemlja preplavljena je izbeglicama koji ilegalno dolaze iz Grčke, prema procenama njih oko dve hiljade dnevno. Sistem registrovanja i prihvatanja odavno je pukao, to se vidi u opštini Gazi Baba u Skoplju. Objekat je mesecima bio pretrpan i zaključan – niko nije smo da uđe ili izađe. Organizacija za zaštitu izbeglica „Pro Azil“ u svojim izveštajima koristi termin „logor“. Krajem jula, objekat je konačno zatvoren. Makedonija otada ima ne naročito kreativnu, ali pragmatičnu strategiju: izbeglicama pokazati put do Srbije i granicu ostaviti bez kontrole. To se zove „izvoz problema“.

Posao ide

Gradonačelnik Đevđelije Ivan Frangov, takođe ima ideje. Inspirisan Mađarskom, on sada predlaže da se između Makedonije i Grčke podigne ograda. Frangov je agenciji Tanjug rekao da „izbeglice prljaju grad“ koji su EU i UNHCR „ostavili na cedilu“. Ne bi mu svi njegovi sugrađani dali za pravo. Mnogi u tom, inače uspavanom mestu, koriste priliku da nešto zarade. Na stanici, čitav niz plastičnih stolova. Posao ide: za jedan evro, dve banane ili kesa kokica ili flaša vode ili punjenje mobilnog. Naravno, sve bez računa. Policiji to, čini se, ne smeta. „Biznismeni“ neće da pričaju sa novinarima.

Stanovnici su se apsolutno pomirili sa novonastalom situacijom. Samo par stotina metara dalje, u pešačkoj zoni i kafanama, možete da čujete teorije zavere, kaže taksista Stanojkov. „Neki misle da imigranti donose neke bolesti ili da žele da nas okupiraju.“ On sam, naravno ne misli tako, ali o uzrocima bede, ima šta da kaže: sumnja u prljavu igru međunarodnog faktora: „To mora da su Amerikanci, možda i Evropljani. Rat u Siriji nije izbio sam od sebe.“

Muhameda, izbeglicu iz Pakistana, ne zanimaju takve priče. Rado prihvata prećutni dogovor sa makedonskim vlastima i samo želi da nastavi u pravcu Srbije i Mađarske. Još nije čuo da će Mađarska do kraja avgusta da završi ogradu na granici sa Srbijom. Za njega je stvar jednostavna: „Mnogi ljudi beže u Evropu... Tu sa njima sam i ja.“ Za Mohameda „prava Evropa“ počinje tek tamo gde može da podnese zahtev za azil u nadi za boljim životom. „Ako budem imao sreće, stići ću Nemačku.“ Tamo želi da pronađe pristojan posao i izgradi sigurnu budućnost. „Ako budem imao sreće.“