Kako za jedno leto postati pravi špijun?
17. avgust 2017.
Izabela ima već 11 godina. Igra se žmurke u letnjem kampu u Vašingtonu. Ali nisu to obične žmurke gde se broji do deset pa se onda traže drugi koji su se sakrili iza nekog drveta. „Nevidljivi agent“ i njena ekipa zaprašuju predmete kako bi pronašli otiske prstiju. Upravo su u misiji osmatranja. „Ovo je naš završni zadatak, da pronađemo Agenta Iks“, kaže Izabela uzbuđeno. Ona nosi ogromne sunčane naočare da niko ne može da je prepozna. „Mislimo da ju je možda oteo R.A.T.“
R.A.T. je izmišljena tajna služba opasnog protivnika protiv koje se bori njena ekipa. Svi oni imaju između 10 i 13 godina i nalaze se u jednonedeljnom „Špijunskom letnjem kampu“ u Međunarodnom muzeju špijunaže u američkom glavnom gradu. Izabela je došla čak iz Džordžije. Kaže da je sve ovo „mnogo, mnogo bolje nego što je videla u običnim kampovima“. Tamo su se, kaže nam, obično igrali na računaru ili su ih vodili na izlete. A ovde u „Špijunskom kampu“ – priča nam ozbiljnim glasom – „naučila je pravi zanat“.
Izabela i njeno društvo su „provalili svaku šifru – osim jedne za koju mislimo da je bila varka“. Otkriva nam i da su „prenosili poruke preko ’mrtvih poštanskih sandučića’, a i primali gomilu poruka na taj način“. Primili su i poruku preko USB-a u kojoj su im promenjenim glasom rekli: „Hoću još novaca“. A sada pokušavaju da otkriju tragove koji će im pokazati gde se krije Agent Iks.
Svako dete je špijun
Direktorka programe za mlade Muzeja špijunaže Džeki Ajl kaže da Izabelino oduševljenje nije ništa neobično. „Ima nešto u samoj špijunaži što u potpunosti ogovara deci. Znate, kad slušaju razgovor između roditelja, kad kradom čitaju dnevnik svoje sestre... Sve je to normalno u tim godinama“.
Ali zadaci koje dobijaju u kampu nisu samo igrarija: „To je prava, tvrda špijunaža“, kaže Ajlova. „Sva ta lična komunikacija, prenošenje poruka, signali i analiza osmatranja… Danas su nam došli i stručnjaci FBI iz njihove forenzičke laboratorije koji su našim malim špijunima pomogli da analiziraju dokaze koje su sakupili na misiji kontra-osmatranja i gde su sakupili moguće otiske prstiju.“
Džeki Ajl naglašava da ovaj kamp nije namenjen tome da mališane nauči da postanu špijuni, već da upoznaju zanimljive veštine iz „sveta senki“ kako bi ih kasnije iskoristili u „pravom svetu“. Tu se recimo održava i „Nindža-radionica“, gde deca mogu da nauče kako da se sami zaštite, a dolaze im i pravi bivši agenti koji im pričaju svoja iskustva. Ajlova objašnjava da sve to pomaže mladima da „napune kutiju alata“ koji će im biti potrebna u životu i da im pokaže da najvažnije sredstvo koje svaki stručnjak ima nije neka vrhunska tehnička novotarija – već njegova glava i pamet.
Škola za „običan“ svet
„Želimo da kritično posmatraju svet oko sebe. Želimo da budu sposobni da rešavaju probleme. Želimo da znaju da rade u timu. Želimo da budu sposobni da komuniciraju sa ljudima svake vrste. Radi se o tome da se procene opasnosti, ranjive tačke i prilike. Ono što mi radimo s ovom decom jeste da kao ljudska bića nauče kako delovati u ovom svetu na najvišem mogućem nivou.“
Letnji kamp špijuna održava se već jedanaestu godinu i neki od bivših učesnika zaista su pristupili obaveštajnim službama. Ali Džeki Ajl nam kaže da to nije glavni cilj kampa i dodaje da nema velike razlike u popularnosti od izuzetno uspešnih televizijskih serija poput one o ruskim špijunima u ilegali „The Americans“. Ono što je glavno jeste upravo ta fascinacija svetom špijuna koja je, čini se, večna.
Piter Irnest je veteran obaveštajne agencije CIA u kojoj je proveo 35 godina, a sada je izvršni direktor Muzeja špijunaže. U njemu se nalazi najveća zbirka pribora za špijune na čitavom svetu. Učesnici kampa „prolaze obuku“ u istoj zgradi koja se čuvaju eksponati od starogrčkog i rimskog doba, pa do današnjih dana. Tu se posetiocima takođe omogućava da recimo probaju da za sebe stvore lažni identitet i da okušaju u životu špijuna.
Pravih špijuna će uvek biti
Irnest uživa u entuzijazmu dece, u stvarima koje je on zaista i radio kao tajni agent. „Vrhunac mi je bilo“, kaže kroz smeh, „kada sam sišao dole da vidim šta rade deca i kad sam video gomilu devojčica kako jurcaju unaokolo s lažnim brkovima.“
Najvažnije mu je, kaže da se učesnicima kampa predstavi naučna, profesionalno tumačenu realnost, jer je „pop-kultura za mnoge jedini izvor informacija koje imaju“ o špijunaži. Irnest se seća događaj od pre petnaestak godina kada je držao govor mladoj publici i kada se čitavo vreme trudio da „normalno“ govori, da izbegava službene akronime i jezik kojim se govori među stručnjacima. I uprkos tome, imao je utisak da ga publika uopšte ne razume. Njegov pomoćnik mu je objasnio da je koristio termin koji oni uopšte ne poznaju: Hladni rat.
Intenzitet špijunaže je i danas gotovo isto tako visok kao i u decenijama Hladnog rata. Irnest kaže da nikakva kibernetička tehnika ne može da zameni agenta od krvi i mesa. „Još uvek je uobičajeno da se regrutuju agenti“, kaže nam bivši službenik CIA. „A isto tako, i dalje čitamo o hapšenjima nekih ljudi na aerodromu u Vašingtonu.“
Privlačnost dvostrukog života jednostavno se ne može poreći. Uostalom, pitajte o tome „Nevidljivog agenta“ – ako možete da je pronađete. Mi smo to uspeli tek sledećeg dana, bila je sva u suzama. Kad smo je pitali šta se dogodilo, uz jecaje nam je odgovorila: „Špijunski kamp... završava... sutra...“