Kancleramt, još jednom
12. april 2018.
Na petak, trinaesti, Vučić i Merkel će se sastati po dvanaesti put. Srpski predsednik je posetio nemačku kancelarku poslednji put krajem februara, kada je na konferenciji za novinare dobio par zahvalnih pitanja srpskih novinara koje je spremno dočekao na volej.
„Vi ste me, Tamara, pitali za referendum? Mislim da ljudi u Srbiji gledajući budućnost treba da razumeju šta je to što dobijamo i šta ostavljamo našoj deci. Mislim da ne treba da im ostavljamo sukobe već čiste račune. Verujem u kompromise, a ne u jednostrana rešenja“, rekao je tada Vučić, dodajući da će sve biti lakše uz podršku kancelarke.
Ona je ostala u svom elementu, diplomatski, pažljivo. „Neću davati savete, pogotovo ne javno.“ Iza zatvorenih vrata, međutim, izgleda drugačije. Nešto uostalom mora da se priča u tih sat vremena koliko Vučić obično bude u Kancleramtu.
- pročitajte još: Vučić u kosovskom ćorsokaku
Za petak nisu planirane izjave za medije, osim ako Vučić to ne uradi samostalno, negde van zgrade. Sam susret je stejtment i deo pojačanih aktivnosti predsednika po pitanju Kosova.
To, piše Tanjug, govori o dve stvari: „Jedna je da se međunarodnoj zajednici žuri da zatvori slučaj Kosovo, a druga – da je jasno da to neće moći mimo Srbije, odnosno Vučića, jer nijedno rešenje za Kosovo koje bi Srbiju ostavilo nezadovoljnom i frustriranom međunarodnom (ne)pravdom ne bi osiguralo održiv mir i bezbednost u regionu.“
Zid za podelu Kosova
Kritičari bi rekli da Vučić u Berlin ide više da sluša nego da priča. Sa druge strane, istina je da bez njega u dogledno vreme nema rešenja kosovskog zapleta. Pitanje je dokle je Vučić spreman da ide kako bi ga i dalje po evropskim prestonicama tapšali po ramenu i nazivali „stubom stabilnosti u regionu“.
Tu mu zgodno dođu požari koje ujutru pali, da bi ih popodne gasio. Od poslednjeg susreta sa najvažnijom političarkom Evrope desilo se štošta, recimo dramolet sa hapšenjem i vucaranjem Marka Đurića po Prištini. Podtekst: Gledajte kako smo ludi kad ne dobijemo šta hoćemo!
- pročitajte još: Vučić i Tači, drugari u propagandi
U diplomatskoj čaršiji se nagađa da je Vučić tokom misterioznog puta u Sjedinjene Države, gde se tajno sastao sa Hašimom Tačijem, forsirao ideju podele Kosova ili zamene teritorija, ali da je naišao na visoki zid kod takozvanih zapadnih partnera. Dobar deo tog zida je, nema sumnje, podigla upravo nemačka kancelarka.
Jasan stav
Stav Angele Merkel je jasan praktično od trenutka kada se njeno ime prvi put čulo u Srbiji: Kosovo je nezavisno, pomirite se sa tim. To je moralo biti jasno najkasnije od 23. avgusta 2011. kada je Merkel jedini put u karijeri bila vidno besna u javnosti. Bilo je to na konferenciji za štampu nakon sastanka sa Borisom Tadićem u Beogradu.
Tadić je izokola poručio da neće ukidati paralelne institucije na Kosovu. Bilo je to doba tenzija, blokada na Jarinju i Brnjaku, pucanja. I tražio je, jasnim rečima, status kandidata za Srbiju podsećajući na hapšenje haških optuženika. Kao da nije shvatio da se igra promenila, da je Hag bio juče, a Kosovo danas.
„Verujem da se ne moraju sva pitanja rešiti odjednom, već da treba korak po korak pokušati da se otvore nove mogućnosti“, rekla je tada Merkel, namrštena, pred novinarima. „Mogućnost, recimo da (Srbija) dostigne status kandidata podrazumeva uspehe u direktnim razgovorima, mogućnost da Euleks deluje u svim delovima Kosova. Podrazumeva naposletku to da nema sve više paralelnih struktura, već da se one ukidaju. To je naša ideja. O tome razgovaramo. To nije jednostavno.“
Frankfurter algemajne cajtung je nakon posete napisao da Tadić i Merkel nisu imali ništa zajedničko „osim tmurnog izraza lica“. Špigel je ocenio da su „frktali“ jedno na drugo.
Vučić završava posao
Vučić je u međuvremenu potpisao sve što Tadić nije hteo i nedostaje još samo jedan potpis, onaj na takozvanom sveobuhvatnom pravno obavezujućem sporazumu. To je šifra za rešenje po modelu dve Nemačke koje je u Beograd još 2007. doneo nemački diplomata Volfgang Išinger, po kojem je Koštuničina vlada osula drvlje i kamenje.
- pročitajte još: „Sve može da se vrati na nulu“
Baš kao SR Nemačka i DDR 1972. godine, Beograd i Priština bi trebalo da potpišu dokument koji se svodi na sledeće: slažemo se da se ne slažemo oko konačnog statusa, ali nećemo blokirati jedni druge u međunarodnim organizacijama. Do sada sa najvišeg mesta u Berlinu nije bilo naznaka da bi se od Srbije tražilo i eksplicitno priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti.
Kada se kosovskoj politici dodaju velikodušne subvencije nemačkim firmama i bespogovorna Vučićeva kooperativnost tokom izbegličke krize, jasno je zašto tokom godina komentatori nemačke štampe i neimenovane diplomate o njemu iznose jednu ocenu: Vučić liefert. Liferuje, ispunjava obećanja. Završava posao.
Angela Merkel je u tome spremna da mu pomogne do kraja. To jest, dok ne potpiše. Ili dok ona, kroz najviše tri i po godine, ne ode u penziju. Onda će možda proći kosovski medeni mesec tokom kojeg su u Berlinu i Briselu kroz prste gledali na Vučićevo gaženje medijskih sloboda, progon opozicije i jačanje partijske države.