Kartel prevaranata i „ubica“?

Često nedeljniku Špigel uspeva da subotom, kada stigne na kioske, prodrma Nemačku. Zapravo – već petkom, jer stari lisci novinarstva izvode iz svojih ekskluzivnih priča vole da objave dan ranije kako bi privukli čitaoce da u subotu kupe štampani magazin. Na njemu ovog puta farovi automobila u tmini, podsećaju na oči, i naslov: „Kartel – otkriveno: tajni dogovori automobilskih koncerna“. I to onih najvećih, sa izuzetkom Opela, azbučnim redom: Audi, BMW, Mercedes, Porše, Folksvagen.

Prema informacijama uglednog nedeljnika pet giganata automobilske industrije od devedesetih godina održavaju tajne sastanke „radnog kružoka“ u kojima dogovaraju tehniku, cene, pristup prema dobavljačima, što je već dovoljno da se upale lampice. Tako je dogovarana recimo tehnika pokretnih krovova na kabrioletima ili utvrđivana cena koja će se plaćati za određeni deo ovom ili onom dobavljaču. Tako su prekršena pravila o zaštiti konkurencije do kojih se u Nemačkoj – u javnim istupima i zakonima – toliko drži.

Najveći skandal je, međutim, što je prema pisanju Špigela u tom tajnom krugu dogovorena i prevara sa dizel motorima, odnosno upotreba manipulatorskog softvera koji pumpicu za prečišćavanje izduvnih gasova uključuje samo ako je automobil na testiranju. Kada je na ulici – u atmosferu izbacuje višestruko veće količine azotnih oksida od dozvoljenih. Zbog tog je skandala stradao pre svega Folksvagen koji je morao da povuče milione vozila.

Špigel piše da je reč o „jednom od najvećih slučajeva kartela u nemačkoj ekonomskoj istoriji“. Informacije o njemu proizilaze iz neke vrste samoprijave tužilaštvu koju je nakon otkrivanja afere sa dizelom podneo Folksvagen, takođe u ime svojim marki Audi i Porše. Nešto slično je navodno uradio i Dajmler. Navodi se da je u dogovorima tokom godina učestvovalo ukupno 200 ljudi u 60 radnih grupa.

Za hamburški nedeljnik nisu želeli da se izjasne ni u jednoj od pomenutih kompanija. U intervjuu za radio Dojčlandfunk govorio je Helmut Beker, bivši glavni ekonomista BMW-a. On je rekao da je veoma iznenađen i ukazao da radne grupe u kojima učestvuju proizvođači automobila postoje sasvim otvoreno i zvanično recimo u okviru Udruženja nemačke automobilske industrije. Tu se, tvrdi, raspravlja o legalnim stvarima – recimo dogovara tehnika punjenja za električne automobile jer bi za kupce bilo komplikovano ako bi svaki proizvođač razvijao potpuno različite štek-doze.

„Moguće – i to me čudi – da su pored toga postojali tajni radni krugovi kako sada javlja Špigel“, rekao je Beker. „To bi značilo da u nemačkoj automobilskoj industriji – ako se ovo što tvrdi Špigel zaista dokaže– najmanje 50 šefova mora biti smenjeno, ili čak 100, zavisi koliko se duboko zahvati. Da, oni moraju da idu, oni su krivi, ovo ne sme da se radi. Imamo u automobilskoj industriji 800.000 zaposlenih, od njih je 799.000 poštenih građana koji rade svoj posao i u nekim firmama bivaju otpušteni ako sa posla odnesu gumicu za brisanje ili šrafciger.“

„Ako je ovo tačno, onda su proizvođači automobila upleteni u jedan od najvećih nemačkih kartela i sasvim blizu organizovanom kriminalu“, piše list Zidvest prese. „Autoindustrija šteti potrošačima, ali pre svega sebi samoj. Kratkovido je lišiti se konkurencije. Konkurencija čini firme jakim, a ne kolektivni dogovori o tome kako da se problemi izbegnu, a profiti povećaju koliko god može. Koliko su samo bili sigurni u sebe kada su verovali da njihovi postupci nikada neće izaći na videlo, iako su toliki ljudi učestvovali u dogovorima! Može se sumnjati da su direktori kompanija znali za ove dogovore.“

Levičarski Tagescajtung upozorava da se ovde ne radi „samo“ o uvećanju profita na račun mušterija i dobavljača: „Njihove limuzine truju vazduh iako je u njih već ugrađena tehnika kojom to u velikoj meri može da se spreči. Od azotnih oksida ljudi umiru. Graditelji automobila su u tom smislu ubice: delaju svesno iz niskih pobuda – zbog profita.“ Konstanta ovog skandala je, piše list, da proizvođači vozila uvek lažu, prete novinarima i borcima za zaštitu životne sredine, sve dok dokazi njihovih manipulacija ne budu sasvim neporecivi. „Onda ponešto i priznaju.“

Neki listovi, poput Hesiše niderzeksiše algemajnea, upozoravaju na krivicu političkog Berlina: „Jednako je kriva politika sa malodušnim kontrolama i mekim rupama u zakonu koje su i ostavljene za prevarante. Naposletku, ta politika nižim stopama poreza još subvencioniše dizel koji se toči na pumpama.“ Noje osnabriker cajtung poredi stanje u najvažnijoj nemačkoj privrednoj grani sa stanjem finansijske branše pre krize 2008. dok Darmšteter eho navodi bojazan da bi cela deviza Made in Germany mogla da izađe na loš glas.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android