Kasna pravda
Presuda protiv Karadžića je izrečena: kriv je u deset od 11 tačaka optužnice, među kojima za genocid, deportaciju, uzimanje talaca, ubistva, teror... Četrdeset godina zatvora za bivšeg predsednika bosanskih Srba i njegovu ličnu odgovornost u tim zločinima. To je očekivana presuda, ali je po obimu ogromna.
Ovom presudom završava se proces koji je prema brojnim mišljenjima obeležen superlativima: Karadžić kao najvažniji optuženik i prvi visokorangirani političar u jednom od najskupljih procesa o najvećem zločinu u Evropi nakon Holokausta.
Za brojne žrtve ratnih zločina u Bosni i Hercegovini danas je važan dan. Reč je zadovoljštini, o tome da pravo može da pobedi zločin. Naravno, Karadžić može da podnese žalbu, i može se poći od toga da će on to i učiniti.
Uprkos tome, presuda je bez sumnje važan momenat za međunarodno pravosuđe – to je pobeda međunarodnog prava nad ratnim zločinima. Neposredno pre okončanja svog rada i nakon brojnih promašaja, Tribunal za zločine na prostoru bivše Jugoslavije sada je jednoj od najvažnijih i najodgovornijih političkih figura dokazao njegovu individualnu odgovornost.
A kada rad Tribunala sada nakon 163 slučaja bude završen, on sa svim svojim slabostima ostaje veliki iskorak na putu ka tome da se sprovedu međunarodni standardi kada je reč o ljudskim pravima i pravnom procesuiranju povreda tih prava. Sud je današnjom presudom postavio standarde: nijedan ratni zločinac više ne bi smeo da se oseća sigurno dok nogama gazi ljudska prava i međunarodno pravo; ni jedan odgovorni ne sme da se krije iza toga da on nije znao za dela svojih podređenih!
Duhovi prošlosti još uvek prisutni
Ipak, i pored svog napretka u pravnom smislu kada je reč o krivici ratnih zločinaca, suočavanje sa prošlošću u bivšim ratnim područjima, sasvim je druga stvar. Dvadeset godina nakon Dejtonskog sporazuma, pomirenje između nekadašnjih sukobljenih strana jedva da je napredovalo. Duhovi prošlosti još uvek su prisutni. To je ponovo postalo jasno i u slučaju presude Karadžiću: uoči njenog izricanja pozicionirali su se stari tabori. Pri tom je ponovo postalo jasno da je podela unutar različitih nacija u BiH još uvek duboka.
U nedelju je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik na Palama otvorio studentski dom nazvan po Radovanu Karadžiću. Kakav signal bi trebala da pošalje takva vrsta solidarnosti – sigurno ne pomirljiv ni za srpske, ni za bošnjačke, niti za hrvatske građane. Ta akcija uklapa se u sveukupnu, nadom nimalo ispunjenu sliku podela, potiskivanja krivice i veličanja ratnih heroja.
Besni protesti Karadžićevih pristalica nakon presude su unapred bili programirani. Oni koji dovode u pitanje legitimnost suda, sumnjaju u presudu i neretko ponavljaju stereoptipe iz rata za koje se verovalo da su odavno prevaziđeni. Pritom, zadovoljština koju presuda pruža žrtavama njima služi samo kao potvrda sopstvenih stavova.
Suočavanje sa prošlošću – zadatak za građane
U danima kao što je ovaj postaje jasno: građanke i građani različitih nacija u Bosni i Hercegovini danas su još uvek kilometrima daleko od zajedništva, od zajedničkog identiteta u zajedničkoj državi. Deca idu u školu u etnički odvojene razrede, zajedničkih udžbenika istorije nema, niti zajedničkog suočavanja s prošlošću. Podeljeni mediji ljudima potvrđuju samo njihovu sopstvenu istinu, umesto da ih pozivaju da razmisle o svojoj perspektivi.
Presuda Karadžiću jeste završna i važna tačka u pravnom aspektu suočavanja s prošlošću, ali u društvenom smislu, to suočavanje moraju da obave sami građani. Samo iskrenim, ponekad bolnim odnosom svih građana prema teškoj prošlosti, BiH može da izgradi zajedničku budućnost.
Karadžić pripada traumatičnoj istoriji te zemlje. Njegova ideologija i njegova dela ne pristaju uz modernu Bosnu i Hercegovinu koja želi da postane deo demokratske Evrope, oko čega bi zapravo trebalo da mogu da se ujedine svi građani!
Obrazloženje presude na bazi međunarodnog prava, to je danas više nego jasno pokazalo.