Dan u znaku Kine u političkom Berlinu. Crvene zastave pred kancelarskim uredom. Premijer Li Kećijang nije došao sam, već je doveo čitav kabinet. To se zove: vladine konsultacije.
A i na posebnom ekonomskom forumu ispituju se mogućnosti da se intenzivira međusobna trgovina.
Partner umesto SAD?
Nemačka u Kini vidi mogućeg partnera kada se radi o odbrani slobodne trgovine od besnih napada predsednika SAD Donalda Trampa. Time se veliko carstvo na Dalekom istoku gotovo automatski našlo na strani Nemačke. Pri tome postoji mnoštvo teških problema – čak i više nego pre nekoliko godina, ako je verovati stručnjacima. Kina i dalje na nelegalan način kopira zapadnu tehnologiju i znanja, a i sprečava fer investicije u na svom terenu. Da i ne govorimo o hegemonijalnoj politici koju vodi pred svojim vratima, na primer, prema Tajvanu ili Tibetu. Stanje ljudskih prava je i dalje loše. A u razvojnoj politici, Kina se ponaša imperijalno, na primer, u Pakistanu ili Africi.
Za to vreme, kineski vođa se u velikom stilu sastaje sa 16 zemalja Srednje i Istočne Evrope u Bugarskoj. Uskoro će biti i domaćin samita EU-Kina u Pekingu. I svojom idejom „Novog puta svile“oduševljava i ovdašnje privredne bosove, kojima se uvek dopadalo brzo i kratko planiranje u Kini, za razliku od krute birokratije u Nemačkoj i Evropi. Tome, doduše, treba dodati da ta birokratija nastaje i zato što se u demokratiji o gradnji aerodroma, šoping-centara i industrijskih postrojenja pita veći broj ljudi. Demokratija ume da bude naporna.
Ostaje neprijatan osećaj zbog toga što se Nemačka i Evropa okreću Kini samo zasto što dosada najvažniji saveznik s one strane Altantika nije racionalno dostupan ili mlati oko sebe. I pre svega: Evropa bi – koliko god Evropskoj uniji trenutno loše išlo – trebalo da nađe zajedničke odgovore; ona bi morala da se odupre iskušenju sklapanja pojedinačnih dogovora sa Kinom. Jer, azijski gigant je jednostavno preveliki za ravnopravno partnerstvo, pa i sa Nemačkom. Posebno ne u vremenu punom zađevica i nestabilnosti u vladi.
Kina nije demokratija
Je li tačno ono što je jednom rekao bivši ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel? da posle Donalda Tramp više niša neće biti kao što je bilo u odnosu sa Amerikom? I da bi Nemačka trebalo da sledi sopstvene interese sa drugim partnerima? Kako god bilo, i pored sve atraktivnosti trgovine, ne smemo zaboraviti da Kina nije demokratija.
Mi ne delimo mnogo vrednosti sa komunistima u Kini, bez obzira na to što trenutno imamo zajedničke inerese na planu slobodne trgovine, zaštite klime i drugih tema. Velika vrednost Evrope mora biti zapravo u njenoj odbrani demokratije i slobode. I pravne države. Protekli američki 20. vek nije bio tako loš. A kineski 21. dosad je pružao više povoda za uznemirenost.