Ko je kriv za Fukušimu?

Koncern TEPKO u prvom trenutku potcenio je opasnost i navodno nije prihvatio rashlađivanje reaktora morskom vodom, jer bi to onesposobilo elektranu za kasnije korišćenje. Tako su izgubljeni dragoceni sati, ako ne i dani. Vlada je dugo verovala kompaniji, jer sopstvene informacije nije ni imala. Srećom, to se promenilo.

Opasnost još nije otklonjena. Radioaktivnost u neposrednoj blizini elektrane je visoka, posledice će se osećati godinama i to ne samo u zoni evakuacije u krugu od 20 kilometara. Nesigurnost je velika – sme li da se jede povrće iz bašte, pije voda iz vodovoda?

Kako je projektovana elektrana?

Prema privremenoj proceni elektrana je morala da izdrži snagu zemljotresa. Da li postoji greška u projektovanju ili se jednostavno nije računalo na udruženu snagu zemljotresa i cunamija? Na ta pitanja TEPKO će morati da odgovori nakon krize. Ponovo će početi rasprava i o japanskom sistemu međusobne zavisnosti čak i onih koji bi morali da budu nezavisni i vrše kontrolu. Glasniji su i protivnici nuklearne energije, mada je razmišljanje o drugim izvorima energije tek u začetku.

Sasvim iz početka mora da krene i 400 hiljada ljudi koji su u zemljotresu i cunamiju izgubili sve. Severoistok Japana retko je naseljen i u selima su ostali uglavnom stari. Oni niti su fizički, niti su psihički u stanju da obnove porušene kuće, da obezbede novu egzistenciju i održe u životu male lokalne zajednice na severoistoku Japana iz kojih su mladi otišli u gradove i ne nameravaju da se vrate. Važno je da ljudi izađu iz prihvatilišta, ali teško da će biti moguća obnova seoskih zajednica. To je sledeći izazov za krizom uzdrmani Japan.

Autori: Peter Kujat / Nenad Briski

Odgovorni urednik: Ivan Đerković