Kao prethodno Bakiru Izetbegoviću, Mladenu Ivaniću i Draganu Čoviću, i Miloradu Dodiku je na kraju intervjua za DW pokazana karta Bosne i Hercegovine uz pitanje: Da li je zadovoljan kartom takvom kakva jeste ili bi nešto izmenio? Ali jedino je on u ruke uzeo flomaster.
Već su se jednom crtale mape i na njoj povlačile nove granice. Kod prvog projekta Velike Srbije sve je okončano u užasnom krvavom ratu, u kojem su na kraju svi izgubili. Predsednik srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini Milorad Dodik sada se usudio da poželi da menja lice jugoistočne Evrope. Pred kamerom je crtao nove granice i precrtavao postojeće. Na njegovoj mapi većina Republike Srpske pripojena je Srbiji. Sever Kosova takođe bi trebalo da dođe u Srbiju.
To podseća na gest nekog velikog generala koji ima moć da prekraja svet. To što Hrvatima velikodušno prepušta Trebinje i deo Istočne Hercegovine, samo je fusnota. Time on podržava treći entitet. Kao onda u ratu kada su, Karadžić i Mladić na jednoj strani, Mate Boban i Jadranko Prlić na drugoj strani, u principu bili složni da od Bosne i Hercegovine odlome što je više moguće teritorije i pridruže je odgovarajućoj, matičnoj državi.
Haški tribunal je danas Ratka Mladića osudio na doživotni zatvor. Za nekoliko dana biće izrečena presuda i Jadranku Prliću. Tim presudama biće kažnjeni zločini etničkih čišćenja s desetinama hiljada civilnih žrtava. Međutim, rezultat Mladićeve politike je opstao. Dejtonski sporazum je politiku srpskog ratnog zločinca nagradio teritorijalnom podelom zemlje. Kada Dodik u intervjuu za DW pozitivno ocenjuje Dejtonski sporazum, onda to čini upravo iz tog razloga. Međutim, on i njegovi propagandisti zaboravljaju da pomenu da su Karadžić i Mladić odbili sporazum. Nijedan bosanski Srbin ga nije potpisao, već je to bio Milošević. Ali, kakav uopšte značaj danas ima ta istorijska istina?
Dodik sada treba da sačeka. On više ne preti referendumom, ali, kako kaže, o njemu još uvek sanja. On stavlja pod znak pitanja sposobnosti države Bosne i Hercegovine da uopšte funkcioniše. Nakon što su bosanski Srbi i on učinili sve što je moguće da se podela zemlje produbi, da se uništi ono malo napretka za reintegraciju zemlje pod Visokim predstavnikom Pedijem Ešdaunom, da se blokira povratak raseljenih i da se oteža život onima koji su se ipak vratili.
On lično odlučujuće je doprineo političkoj i ekonomskoj blokadi Bosne i Hercegovine. On je u oblasti u kojoj se rasprostire njegova moć – a i dalje, u celoj zemlji – doveo ljude u ekonomski nesnosnu situaciju. Siromaštvo i nedostatak perspektive vode u emigraciju. Veliki delovi Republike Srpske su skoro bez ljudi. Ona je u dugovima, odavno je rasprodato što se rasprodati moglo. Ali Dodika ne interesuju sudbine ljudi.
„Veliki strateg“ sada optužuje Srbiju da nažalost nije u situaciji da sledi njegovu politiku: Srbija bi trebalo da prizna Kosovo. Tada bi kucnuo čas da se Republika Srpska odvoji od Bosne i Hercegovine.
Onaj ko je pre 26 godina crtao karte, bio je spreman da ide do kraja i da u ambis povede ne samo „protivnika“, već i sopstveno društvo. Danas bi bilo važno kada bi Evropa – poput Američke ambasadorke – Dodiku konačno jasno stavila do znanja da političar sa takvom ideološkom opremom nema nikakve veze sa zapadnim vrednostima i da sa njima nema šta da priča.
Dodik je svestan da je lako ranjiv, da je njegov režim finansijski uništen i da zavisi od međunarodne zajednice. Čak ni Rusi ga neće zauvek finansirati. Njegove opasne vizije i snovi služe samo njemu i održavanju njegove moći.